Срби, славимо великог свеца: Јавља се када га призовете, лечи болести, ево какви су обичаји на овај дан

Црква данас обележава дан великог свеца који се јавља када га призовете, лечи болести и позива на покајање.

Данас се према црквеном календару обележава дан Преподобног Сампсона Странопримца.

Овај светитељ рођен је од богатих и знаменитих родитеља у старом Риму. Тамо је изучио све светско знање тога времена, а посветио се нарочито медицини. Сампсон је био милосрдан и безмездан лекар, и давао је болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске.

Потом се преселио у Цариград, где је живео у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну.

Патријарх је чуо за високе врлине овога човека и рукоположио га за свештеника. У то време разболео се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, била је неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави.

Цар му понуди големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: "О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој.

Милост према убогим и немоћним била му је као природна.

Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију", то су речи блаженог Теофила Кијевског (т 1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији, зароњава се у молчање и размишљање о свом сопственом греху, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих — без тога се ниједно створење људско неће спасити." Оплакивати или објављивати — како пише, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати, а код сатане објављивати.