RATOVI NA GRANICAMA RUSIJE: Evo zašto su opasni!

Korenite promene u međunarodnim odnosima sa sobom nose istorijsku težinu, često i ljudske i materijalne žrtve, ali one neizbežno iznedre nove oblike država, međunarodnih sistema i organizacija karakterističnih za određeni period. Iz Prvog svetskog rata proizašlo je shvatanje da je svetu potreban globalni sistem regulisanja međunarodnih problema kroz jednu organizaciju i jedinstven sistem pravila.

Drugi svetski rat je neposredno iznedrio sistem UN kakav danas poznajemo, a iz njega je proistekao sistem ljudskih prava, koji je zloupotrebom atlantista izokrenut u svoju suprotnost. Oba međunarodna poretka nastala nakon globalnih konflikata iznedrila su nešto što bi se moglo nazvati sistemima, sa svim svojim prednostima i nedostacima. Međutim, urušavanje bipolarne podele donelo je svojevrsne antisistemske tendencije i anarhiju u međunarodnim odnosima uopšte.

Ruski medved protiv atlantističke anakonde

Jedna od osnovnih karakteristika ranog posthladnoratovskog perioda međunarodnih odnosa je popunjavanje praznine koja je nastala nestankom Varšavskog pakta sa globalne geostrateške scene. Rusija je asimetrično napadnuta sa više strana – liberalnom šok-terapijom u ekonomiji, agresivnom višedimenzionalnom kampanjom u svrhu jednostavnijeg NATO nastupanja ka istoku i otvorenim kriznim žarištima duž njenih granica.

Geopolitički motivisani oružani sukobi pod zapadnom dirigentskom palicom su počeli u Nagorno-Karabahu 1988. godine, nastavili se u Pridnjestrovlju 1991, da bi svoj zenit dostigli u Abhaziji i Južnoj Osetiji 2008. i u Donbasu 2014. godine.

CEO SVET JE ZABORAVIO NA RAT U NOVORUSIJI: Svi misle da je tamo mir, ali EVO ŠTA SE STVARNO DEŠAVA

Rusija je morala da se suprotstavi specifičnim vidom otpora – zamrznutim konfliktima. Zahvaljujući odlučnom delovanju u suprotstavljanju atlantizmu najpre odbranom snaga status quo, a zatim i formiranjem i održavanjem kompletne infrastrukture na teritorijama pod njihovom kontrolom, ovaj pojam se danas često vezuje isključivo za postsovjetski prostor.

Zamrznuti konflikti su oni u kojima su se otvorena oružana dejstva završila, ali nije kreiran nikakav politički okvir koji bi doveo do okončanja sukoba i zadovoljenja zaraćenih strana. Oni se ne mogu dobiti na kratak rok ili makar ne bez ogromnih ljudskih, materijalnih žrtava i nepovratnog trasiranja Rusije ka totalnom slomu.

Zbog toga se više isplati da se konflikt drži u zamrznutom statusu, sve dok se neprijatelj ne iscrpi ili situacija na međunarodnoj sceni preokrene u korist Rusije. Na primer, Rusija bez sumnje može da vojnički porazi Ukrajinu i da sa vlasti svrgne nelegalan i nelegitiman režim instaliran sa Zapada. Međutim, zamrznutim konfliktom u Donbasu postiže se cilj, uz neuporedivo manje troškove, kako materijalne, tako i one daleko važnije – ljudske.

ONI PATOLOŠKI MRZE RUSE: Od bolesti POVAMPIRENJA NACIZMA pored Hrvatske pate još neki narodi

Makinderova zabrinutost nad budućnošću atlantizma ukoliko se evroazijski pol konsoliduje kao jedinstven geopolitički entitet otelotvorilo se kroz Volfovicovu doktrinu i njeno dosledno sprovođenje od Viktorije Nuland i njenog tima. Nedavna vojna vežba – za laike neobičnog imena „Anakonda“(na slici iznad) – i simbolično je označila početak potpune ofanzive na ruske interese širom Evroazije.

Naziv je kreacija američkog admirala Alfreda Mehena, a njegova ideja je u osnovi geopolitička. On simbolično prikazuje stisak pomorske zmije oko kopnene mase koji brani ruskoj imperiji izlazak na topla mora i tako je geopolitički guši.

Upravo na tragu zapadne anakonde nalaze se zamrznuti konflikti. Oni nastaju u rubnim oblastima sudara pravoslavne i zapadne rimokatoličko-protestantske civilizacije. Međutim, za razliku od Amerikanaca, koji su uz pomoć obaveštajnog aparata i poluga globalnog finansijskog sistema gotovo pola veka razarali suverene države i njihove legitimno izabrane lidere, zamrznuti konflikti su nastajali kao forma asimetričnog odgovora na direktno ugrožavanje ruskih interesa u neposrednom okruženju.

"TREBA ČEČENE POSLATI I UNIŠTITI TO ZLO": Ovako savetuje Kadirov Putina!

Donbas kao prekretnica

Odsudna inicijativa u zamrznutim konfliktima u pozadini uvek nosi američki rukopis. Međutim postoje i mnoge uključene zainteresovane strane na regionalnom nivou – Rumunija u Pridnjestrovlju, Turska u Nagorno-Karabahu, pribaltičke zemlje na sopstvenim teritorijama itd., što dodatno komplikuje situaciju. Unutardruštvena trvenja u baltičkim državama u kojima Rusi čine značajan udeo u stanovništvu se u teoriji međunarodnih odnosa ne posmatraju kao zamrznuti konflikti.

Međutim, prema nekim njihovim karakteristikama, mogu se smatrati zamrznutim konfliktima izuzetno niskog intenziteta. Nema teritorijalne podele niti oružanog sukoba, međutim, postoji ogroman procenat rusofonog stanovništva kome su uskraćena elementarna politička prava, što stvara osnov za veliki konfliktni potencijal. Krim se ni u kom kontekstu ne može smatrati zamrznutim konfliktom. On je ruski nacionalni interes broj jedan i kao takav je „završena priča“.

Kada je Donbas u pitanju, primirje koje je na snazi gotovo godinu i po dana isuviše je kratak period kako bi se on okarakterisao kao definitivno zamrznut. Međutim, u ovom momentu ne bi bilo pogrešno tako ga posmatrati. Oružanih dejstava širih razmera nema od stupanja primirja na snagu, Donbas razvija sopstvene sisteme za samoodržanje, dok kijevske vlasti, posle velikih materijalnih i ljudskih gubitaka, teže da konsoliduju sopstvene redove i ne pretenduju na totalnu ofanzivu na Donbas, barem ne do neke nove raspodele snaga.

Donbas je za savremenu Rusiju ono što je kubanska kriza bila za SAD – poslednja linija odbrane i tačka sa koje povratka nema ni po koju cenu. Ovde nema uključenih zainteresovanih strana, direktno se sučeljavaju Rusija i američki agenti uticaja, konflikt je neposredno na ruskim granicama, a geostrateški ima daleko veću težinu nego onaj čečenski.

Na kraju ali ne i najmanje važno, ovaj konflikt je specifičan po tome što ogoljava ideološku prirodu svih prethodnih zamrznutih konflikata, a to je suštinska podela – atlantizam protiv evroazijanizma.

Američki odgovor protiv konzistentnog Zapada

Od strane Zapada se prema Rusiji decenijama vodi konzistentna politika, mada su se vašingtonske apologete oduvek upirale da dokažu suprotno. Momenat od koga je nekada SSSR, a danas Rusija, prestao da se povlači pred atlantizmom i suprotstavio mu se zamrznutim konfliktima služi kao sredstvo za zaustavljanje neprijateljskog saveza dok se Rusija podiže iz pepela.

Često su brutalni, sa ogromnim patnjama lokalnog stanovništva, ali nadiranje atlantizma prema svojoj opsesiji – pravoslavnom i resursima bogatom Istoku, ne ostavlja previše prostora za izbor.

Godina 2008. godina i ruska intervencija protiv Sakašvilijeve agresije smatraju se prekretnicom, kada je Rusija prvi put u posthladnoratovskoj eri otvoreno pokazala zube. Međutim, potencijal za dalje proširenje zamrznutih konflikata uvek postoji. Oni su kao svojevrsno klatno koje se lako može značajno pomeriti kada je atlantizmu i njegovim klijentima to u neposrednom interesu.

Atlantizam je istrošen koncept i kao takav nije kadar da iznedri novu ideološko-geostratešku formu koja bi na bilo koji način mogla da konkuriše evroazijstvu, i to na korist svih, pa i samog evroazijstva. Skladno tome, Hladni rat protiv Rusije nikad nije prestao. Solženjicinova fraza o tome da je gađan komunizam, a pogođena Rusija, savremenim okolnostima bi se mogao upodobiti kroz izreku da se gađa Putinov establišment, a direktno urušava pokušaj integracije na evroazijskom prostoru sa Rusijom kao imperijalnom osnovom.

Rusija je prinuđena da se brani, a zamrznuti konflikti su svojevrsna „noga u vratima“ njenog opstanka kao imperije. Oni su prelazna faza razvoja međunarodnih odnosa, nakon koje bi trebala da usledi stabilizacija i uravnotežavanje postignutih pozicija. Prelazna faza koja traje dve i po decenije, rekli bi oni manje dobronamerni. Međutim, za rusku civilizaciju se vreme, za razliku od Zapada, ne meri izbornim ciklusima, već epohama. A iz perspektive jedne velike civilizacije, posthladnoratovski period je treptaj oka.