"AKO ME ČUJE, HOĆU DA SE IZVINIM..." Srceparajuće reči majke ubijene devojčice u Ribnikaru: Taj dan nije trebala da ide u ŠKOLU
Poslednji put sam je videla kada mi je mahnula ispred zgrade, kaže majka ubijene devojčice.
Više od godinu dana nakon masovnog ubistva u OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, kada je ubijeno devet učenika i pripadnik obezbeđenja, došlo je do prvih presuda u ovom slučaju. Naime, na kaznu kućnog pritvora osuđen je vlasnik streljane u kojoj je otac učio sina da puca, i to zbog davanja lažnog iskaza. Roditelje žrtava sve ovo dodatno potresa, a posebno ponašanje oca i majke dečaka-ubice.
Naime, nedavno je majka ubijene devojčice tokom svog potresnog svedočenja, zamolila ćerku da joj oprosti što je tog jutra poslala u školu.
- Tog jutra je trebalo da ima kontrolni iz matematike, ali nije dobro spremila, i molila me da ne ide... Ali nije ga ni dočekala, već je ubijena pre toga. Možda bi moja ćerka bila živa da je zakasnila u školu, ali smo je uvek vodili rano. Poslednji put sam je videla kada mi je mahnula ispred zgrade. Imala je roze duks tog dana. Tog jutra se blago našminkala i nasmejala jer je trebalo da se fotografišu u školi. Naša ćerka ubijena je u školskoj klupi i od nje imamo samo pernicu koja nije bila krvava. Tog dečaka-ubicu nikada nije pominjala niti ga je poznavala. Svi mi koji smo tog dana izgubili decu smo doživotno mrtvi. Naš život se pretvorio u pakao...Odlazak na groblje i plač. Nemam snage da se pojavim ispred te škole. Ni mlađa deca ne vole da idu u tu školu. Ako me čuje moja ćerka želim da joj kažem da joj se izvinjavam što sam je poslala u tu školu i što smo odlučili da se vratimo u Srbiju - plačući je tada izjavila majka devojčice i dodala:
- Ona je naše prvo dete. Kada je došla u kuću... došla je radost u našu porodicu. Ona je bila druga glava u porodici i uzor i autoritet mlađem bratu i sestri. Bila je vrlo odgovorna i zrela. Htela je da bude doktoraka, kardilog, da mogla da leči svog dedu. A deda joj je rekao:" Neću ja to doživeti.", a evo sada nema našeg deteta. Kada se desio taj 3. maj nisam slutila da će naša baš ona biti među ubijenom decom. Zvala sam je više puta, ali telefon je zvonio pa odbijao vezu. Otišla sam oko 11.30 i čekala da izađe i da mi se nasmeje kako je obično činila. Nije je bilo...Krenula sam kući, a onda pozvao suprug i rekao:" Nema više naše ćerke!" Vrsinula sam... Kleknula sam na Slaviji... Ne znam ko me dovezao. Vrištala sam i plakala. Govorila sam da je strašno što smo došli u Srbiju koju je naša ćerka toliko volela i u kojoj je ubijena.
Izvor: Srbija Danas/Republika/Š.P.
