"АКО МЕ ЧУЈЕ, ХОЋУ ДА СЕ ИЗВИНИМ..." Срцепарајуће речи мајке убијене девојчице у Рибникару: Тај дан није требала да иде у ШКОЛУ
Последњи пут сам је видела када ми је махнула испред зграде, каже мајка убијене девојчице.
Више од годину дана након масовног убиства у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару, када је убијено девет ученика и припадник обезбеђења, дошло је до првих пресуда у овом случају. Наиме, на казну кућног притвора осуђен је власник стрељане у којој је отац учио сина да пуца, и то због давања лажног исказа. Родитеље жртава све ово додатно потреса, а посебно понашање оца и мајке дечака-убице.
Наиме, недавно је мајка убијене девојчице током свог потресног сведочења, замолила ћерку да јој опрости што је тог јутра послала у школу.
- Тог јутра је требало да има контролни из математике, али није добро спремила, и молила ме да не иде... Али није га ни дочекала, већ је убијена пре тога. Можда би моја ћерка била жива да је закаснила у школу, али смо је увек водили рано. Последњи пут сам је видела када ми је махнула испред зграде. Имала је розе дукс тог дана. Тог јутра се благо нашминкала и насмејала јер је требало да се фотографишу у школи. Наша ћерка убијена је у школској клупи и од ње имамо само перницу која није била крвава. Тог дечака-убицу никада није помињала нити га је познавала. Сви ми који смо тог дана изгубили децу смо доживотно мртви. Наш живот се претворио у пакао...Одлазак на гробље и плач. Немам снаге да се појавим испред те школе. Ни млађа деца не воле да иду у ту школу. Ако ме чује моја ћерка желим да јој кажем да јој се извињавам што сам је послала у ту школу и што смо одлучили да се вратимо у Србију - плачући је тада изјавила мајка девојчице и додала:
- Она је наше прво дете. Када је дошла у кућу... дошла је радост у нашу породицу. Она је била друга глава у породици и узор и ауторитет млађем брату и сестри. Била је врло одговорна и зрела. Хтела је да буде докторака, кардилог, да могла да лечи свог деду. А деда јој је рекао:" Нећу ја то доживети.", а ево сада нема нашег детета. Када се десио тај 3. мај нисам слутила да ће наша баш она бити међу убијеном децом. Звала сам је више пута, али телефон је звонио па одбијао везу. Отишла сам око 11.30 и чекала да изађе и да ми се насмеје како је обично чинила. Није је било...Кренула сам кући, а онда позвао супруг и рекао:" Нема више наше ћерке!" Врсинула сам... Клекнула сам на Славији... Не знам ко ме довезао. Вриштала сам и плакала. Говорила сам да је страшно што смо дошли у Србију коју је наша ћерка толико волела и у којој је убијена.
Извор: Србија Данас/Република/Ш.П.
