"DA LI SAM MOGLA DRUGAČIJE?" Potresne reči nastavnice istorije iz Ribnikara, detaljno opisala dečaka ubicu i dan kada se sve desilo - "Ništa nije prošlo, još uvek sve traje..."

Ona je na suđenju ispričala da se sve dogodilo brzinom svetlosti. U potresnom svedočenju rekla je da je pala na zemlju pre nego što je stigla da vidi ko puca.

Rekla je da je videla noge koje polako prolaze pored nje. Dečak ubica nije trčao ni bežao iz učionice, bio je miran - ispričao je izvor iz sudnice.

Tatjana je ispričala da kada je neko pita kako je, oseća da nema prava da kaže da joj nije dobro. "Prvo, zato što sam ostala i zato što sam tu, a deset duša je otišlo. Nemam prava da kažem ni da mi nešto nedostaje. Kad god me neko pita kako sam, odgovaram: 'Dobro sam.'"

Tatjana je 20 godina provela u učionici, a od toga punih 18 u "Ribnikaru“. Otkrila je da školu verovatno ne bi nikada napustila da se ovo nije dogodilo.

Tužna sam zbog velikog pritiska koji su moje kolege morale da izdrže i koji i dalje trpe. Ne sme se zaboraviti da su i oni strašno potreseni. Uprkos ogromnom bolu, ne smemo dozvoliti da žrtve budu predmet razdora, već ova strašna situacija treba da nas ujedini, da nas učini boljima. Žrtve nikada ne smemo zaboraviti, one su naš putokaz - rekla je Tatjana.
 

"Išao na takmičenja i bio vešt u svemu"

Svu tu decu, kako je dodala, poznavala je od petog razreda i jako dobro ih je znala.

I on je, kao što mogu da potvrde sve ostale moje kolege, do 3. maja bio dobro i vaspitano dete. Pravi đak. Nije imao u rubrici nijednu četvorku. Išao je na takmičenja i bio je vešt u svemu čega se dohvati. Istina, bio je povučen, ali znate li koliko ima takve dece u školi? Nije se mnogo isticao u odeljenju, ali je redovno učio i izvršavao svoje obaveze. Kada je iz suprotne smene došao u VII/2 izuzetno su ga lepo prihvatili - priča Tanja.
Nijedan od nastavnika koji je ulazio u to odeljenje nije mogao ništa da primeti, jednostavno ništa nije ukazivalo na bilo kakav problem. Ni njegove roditelje nastavnica istorije nikada nije upoznala, jednostavno za tim nije bilo potrebe. Sva ta deca su bila stvarno neverovatni dragulji, kao i to celo odeljenje. Kada radite dugo u prosveti i zamišljate kako bi želeli da izgleda idealno odeljenje, onda imate sliku VII/2. Prepametna, radoznala deca, svako talentovano u nekoj oblasti, kulturni, čvrst kolektiv. Bilo je tu među njima i konkurencije, ali one pozitivne. Trudili su se da budu što bolji, i uvek su jedno drugo podržavali u svemu.

Tatjana je otkrila da postoji plan da je preživela deca iz VII/2 posete u bolnici. Neće im više predavati istoriju, ali o upornosti i nadljudskoj snazi mogla bi naširoko da im priča.

Sami su davno izrazili želju da hoće da dođu. Oni su prosto takvi... A takvi su bili i tog 3. maja. Milina da uđete u učionicu. Ne znate da li se lepše osećate kada krenete kod njih na čas ili kada posle zvona iz njihove učionice izlazite.

"Prvo je pucao u mene"

Za nastavnicu Tanju i dan u kome se desio masakr bio je kao i svaki drugi.

Mi smo bili u odeljenju i čuli smo nešto... sada znamo da su pucnji, ali tada smo mislili da su petarde. Grize me što u tom trenutku nisam shvatila da je situacija ozbiljna. Pomislila sam, imamo našeg Dragana u koga smo svi imali beskrajno poverenje, to je bio anđeo među nama. Znao je poimence svu decu iz A i B smene. Osećala sam neku sigurnost, pa Dragan je tu. Čak sam se i šalila sa odeljenjem kada smo čuli buku...
Tatjana je gotovo čitav prvi čas provela u VII/2. Dečak ubica tog jutra nije došao. Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8:40.

Tada je naglo otvorio vrata i prvo je mene upucao. Pretpostavljam da sam ja kolateralna šteta, da me ukloni sa puta da bi mogao da uradi ono što je zamislio. Sećam se da sam prvo upucana u stomak. Odletela sam i pala... Onda je nastupio strahovit bol. Toga se dobro sećam, kao i uplašenog pogleda učenice iz druge klupe koja više nije među nama. Izgubila sam dah i pomislila – to je to. To je kraj...

"Da li sam mogla drugačije?"

Ono čega se Tanja ne seća je kako je zadobila rane na rukama. Verovatno je zato krenula priča u medijima da je pokušala da ga zaustavi... Ona se toga ne seća.

Da sam samo naslutila da je situacija ozbiljna, možda bi se nešto drugačije desilo. Svi mi pričaju da je to nemoguće, naravno... ali ne mogu da se oslobodim tih misli. Ne mogu. Muči me odgovor na pitanje: Da li sam mogla drugačije? Da li bi bilo drugačije da sam shvatila šta se dešava? Ili bi možda bilo još gore. Da sam krenula ka vratima verovatno bih nastradala kao devojčica koja je izašla iz toaleta kada je čula zvuke. Nisam shvatila situaciju. Niko od nas nije...
Seća se da je čula pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakvog dečjeg glasa... Jezivo.

Onda je neko dete došlo do mene. Zagrlila sam ga. Ne znam kako se to desilo. Jedno vreme smo tako ležale zajedno. I onda je ona otišla. Nije ranjena, kasnije sam saznala ko je devojčica. Verovatno je došla do mene da je zaštitim... i znam da smo zagrljene ležale neko vreme... Toga se sećam, maglovito. Dok sam ležala jedino što sam videla je bledo lice teško ranjenog učenika koji me je uplašeno pogledao. On se sada nalazi na bolničkom lečenju u Americi i svi se molimo za njegov oporavak. Onda mrak... pa ulazak prvog kolege u učionicu, kada je zatekao to što je zatekao...

Četiri beskonačna minuta

Tada je već dečak ubica, koji je počinio masakr, iskočio kroz prozor. Predao se...

To su neki trenuci koje uopšte ne možete da objasnite. Kada sam tako pogođena ležala gotovo bez vazduha, samo su mi moja deca bila pred očima. Ne može se to objasniti ni sebi, niti bilo kome drugom. Ti trenuci, ta četiri minuta, to je neko vreme koje je u mojoj svesti rastegnuto do beskonačnosti. Nisam stigla da obuhvatim situaciju u glavi šta se u stvari događa. Kada sam u jednom trenutku došla svesti i videla na rukama rane, pomislila sam da nisu prave. Govorila sam sebi, ma to je nešto drugo. A onda saznanje, aha, to ipak jeste prava krv. Koliko god vreme ide, i dalje ne mogu racionalno da objasnim šta se u tim momentima dešavalo, iako sam bila u tome.

Kada se probudila 4. maja najsrećnija je bila kada je videla svoju porodicu, kada je ugledala svoju decu. To je mnogo teško... I oni su nekada prošli kroz Ribnikar. Sada su veliki...

Na pitanje, a kad je sve prošlo, tiho odgovara:

- Ništa nije prošlo. Još uvek sve traje..