"ДА ЛИ САМ МОГЛА ДРУГАЧИЈЕ?" Потресне речи наставнице историје из Рибникара, детаљно описала дечака убицу и дан када се све десило - "Ништа није прошло, још увек све траје..."

Она је на суђењу испричала да се све догодило брзином светлости. У потресном сведочењу рекла је да је пала на земљу пре него што је стигла да види ко пуца.

Рекла је да је видела ноге које полако пролазе поред ње. Дечак убица није трчао ни бежао из учионице, био је миран - испричао је извор из суднице.

Татјана је испричала да када је неко пита како је, осећа да нема права да каже да јој није добро. "Прво, зато што сам остала и зато што сам ту, а десет душа је отишло. Немам права да кажем ни да ми нешто недостаје. Кад год ме неко пита како сам, одговарам: 'Добро сам.'"

Татјана је 20 година провела у учионици, а од тога пуних 18 у "Рибникару“. Открила је да школу вероватно не би никада напустила да се ово није догодило.

Тужна сам због великог притиска који су моје колеге морале да издрже и који и даље трпе. Не сме се заборавити да су и они страшно потресени. Упркос огромном болу, не смемо дозволити да жртве буду предмет раздора, већ ова страшна ситуација треба да нас уједини, да нас учини бољима. Жртве никада не смемо заборавити, оне су наш путоказ - рекла је Татјана.
 

"Ишао на такмичења и био вешт у свему"

Сву ту децу, како је додала, познавала је од петог разреда и јако добро их је знала.

И он је, као што могу да потврде све остале моје колеге, до 3. маја био добро и васпитано дете. Прави ђак. Није имао у рубрици ниједну четворку. Ишао је на такмичења и био је вешт у свему чега се дохвати. Истина, био је повучен, али знате ли колико има такве деце у школи? Није се много истицао у одељењу, али је редовно учио и извршавао своје обавезе. Када је из супротне смене дошао у ВИИ/2 изузетно су га лепо прихватили - прича Тања.
Ниједан од наставника који је улазио у то одељење није могао ништа да примети, једноставно ништа није указивало на било какав проблем. Ни његове родитеље наставница историје никада није упознала, једноставно за тим није било потребе. Сва та деца су била стварно невероватни драгуљи, као и то цело одељење. Када радите дуго у просвети и замишљате како би желели да изгледа идеално одељење, онда имате слику ВИИ/2. Препаметна, радознала деца, свако талентовано у некој области, културни, чврст колектив. Било је ту међу њима и конкуренције, али оне позитивне. Трудили су се да буду што бољи, и увек су једно друго подржавали у свему.

Татјана је открила да постоји план да је преживела деца из ВИИ/2 посете у болници. Неће им више предавати историју, али о упорности и надљудској снази могла би нашироко да им прича.

Сами су давно изразили жељу да хоће да дођу. Они су просто такви... А такви су били и тог 3. маја. Милина да уђете у учионицу. Не знате да ли се лепше осећате када кренете код њих на час или када после звона из њихове учионице излазите.

"Прво је пуцао у мене"

За наставницу Тању и дан у коме се десио масакр био је као и сваки други.

Ми смо били у одељењу и чули смо нешто... сада знамо да су пуцњи, али тада смо мислили да су петарде. Гризе ме што у том тренутку нисам схватила да је ситуација озбиљна. Помислила сам, имамо нашег Драгана у кога смо сви имали бескрајно поверење, то је био анђео међу нама. Знао је поименце сву децу из А и Б смене. Осећала сам неку сигурност, па Драган је ту. Чак сам се и шалила са одељењем када смо чули буку...
Татјана је готово читав први час провела у ВИИ/2. Дечак убица тог јутра није дошао. Његово место у другој клупи било је празно. Све до 8:40.

Тада је нагло отворио врата и прво је мене упуцао. Претпостављам да сам ја колатерална штета, да ме уклони са пута да би могао да уради оно што је замислио. Сећам се да сам прво упуцана у стомак. Одлетела сам и пала... Онда је наступио страховит бол. Тога се добро сећам, као и уплашеног погледа ученице из друге клупе која више није међу нама. Изгубила сам дах и помислила – то је то. То је крај...

"Да ли сам могла другачије?"

Оно чега се Тања не сећа је како је задобила ране на рукама. Вероватно је зато кренула прича у медијима да је покушала да га заустави... Она се тога не сећа.

Да сам само наслутила да је ситуација озбиљна, можда би се нешто другачије десило. Сви ми причају да је то немогуће, наравно... али не могу да се ослободим тих мисли. Не могу. Мучи ме одговор на питање: Да ли сам могла другачије? Да ли би било другачије да сам схватила шта се дешава? Или би можда било још горе. Да сам кренула ка вратима вероватно бих настрадала као девојчица која је изашла из тоалета када је чула звуке. Нисам схватила ситуацију. Нико од нас није...
Сећа се да је чула пуцње по учионици док је лежала на поду. Само пуцње. Без икаквог дечјег гласа... Језиво.

Онда је неко дете дошло до мене. Загрлила сам га. Не знам како се то десило. Једно време смо тако лежале заједно. И онда је она отишла. Није рањена, касније сам сазнала ко је девојчица. Вероватно је дошла до мене да је заштитим... и знам да смо загрљене лежале неко време... Тога се сећам, магловито. Док сам лежала једино што сам видела је бледо лице тешко рањеног ученика који ме је уплашено погледао. Он се сада налази на болничком лечењу у Америци и сви се молимо за његов опоравак. Онда мрак... па улазак првог колеге у учионицу, када је затекао то што је затекао...

Четири бесконачна минута

Тада је већ дечак убица, који је починио масакр, искочио кроз прозор. Предао се...

То су неки тренуци које уопште не можете да објасните. Када сам тако погођена лежала готово без ваздуха, само су ми моја деца била пред очима. Не може се то објаснити ни себи, нити било коме другом. Ти тренуци, та четири минута, то је неко време које је у мојој свести растегнуто до бесконачности. Нисам стигла да обухватим ситуацију у глави шта се у ствари догађа. Када сам у једном тренутку дошла свести и видела на рукама ране, помислила сам да нису праве. Говорила сам себи, ма то је нешто друго. А онда сазнање, аха, то ипак јесте права крв. Колико год време иде, и даље не могу рационално да објасним шта се у тим моментима дешавало, иако сам била у томе.

Када се пробудила 4. маја најсрећнија је била када је видела своју породицу, када је угледала своју децу. То је много тешко... И они су некада прошли кроз Рибникар. Сада су велики...

На питање, а кад је све прошло, тихо одговара:

- Ништа није прошло. Још увек све траје..