"Gde su mi deca?! Da li ste primili devojčice?" Direktorka UKC Vojvodina opisala tužan momenat u Novom Sadu, nesrećna majka želela je da čuje samo jedno
Podsetimo, u petak u podne na Železničkoj stanici u Novom Sadu obrušila se nadstrešnica teška oko 200 tona i tom prilom smrtno je stradalo 14 osoba. Teško su povređene 3 osobe, a prema najnovijim informacijama, sve tri su životno ugrožene.
Direktorka UKC Vojvodina dr Vesna Turkulov, koja je dežurala kada se srušila nadstrešnica na Železničkoj stanici Novi Sad, ispričala je na kakve su stravične scene ona i kolege naišli u petak.
- Ovakvi stravični prizori i povrede viđaju se u ratu, zemljotresu... Koliko god godina da radite ovaj posao - na jauk, stradanje, na suze i strah roditelja koji po bolničkim hodnicima traže svoju decu, na to nikada ne možete da ostanete imuni - počela je dr Turkulov.
Sve je počelo, kaže ona, nekoliko minuta pre podneva, kada se obrušila nadstrešnica na Železničkoj stanici Novi Sad.
- Svi smo bili pripravni, kolege su dolazile od kuće da pomognu. Sale i ambulante su bile spremne, ali niko nije bio spreman na ovakve posledice i fatalan ishod - kaže.
"Takve povrede vide se u ratu"
Prema njenim rečima, za nekoliko minuta ceo Urgentni je bio na nogama i nakon poziva direktora Hitne pomoći čekali su da zabrinjavaju povređene. Međutim, sa knedlom u grlu kaže, niko nije očekivao da će mnogo više biti stradalih u nesreći u Novom Sadu.
- Stigao je prvi poziv iz Hitne pomoći. Rečeno nam je da se srušila nadstrešnica, da ima povređenih, da je čak deset ekipa na terenu. Čekali smo, bili pripravni da ukazujemo pomoć. Vrlo brzo stigao nam je prvi povređeni. Odmah je odvezen u salu, bile su teške povrede. Ortopedske, hirurške... Bili smo non stop na vezi sa ljudima na terenu. Slali su nam signal da je mnogo teško i da traje izvlačenje ljudi. Prošlo je nekoliko sati od prvog prijema. Čekali su se dovozi, jer je tajalo izvlačenje. Slike ispod ruševina bile su strašne. Takve, kakve se vide samo u ratu, teškom zemljotresu... - ističe dr Vesna Turkulov i nastavlja:
- Za tih dva sata čekanja, javljali su nam da ima i dalje živih ispod ruševina, da se čuju jauci. Evakuacija je trajala do kasno uveče. I svi su davali poslednji atom snage. U jednom trenutku naša ekipa sa 20 članova je takođe otišla na teren, jer je postojala mogućnost da se ženi na licu mesta amputira ruka, kako bi je izvukli. Na kraju uspeli su i bez amputacije da je izvade i sa još jednim pacijentom je dovezli kod nas. A, za to vreme, kako odmiče dan, hodnici se pune roditelja, rodbine koji traže svoje. Kada smo im saopštili da je samo troje primljeno, živih, jer još nisu bili identifikovani, svako od njih ponadao se da je baš neko njihov među njima - napominje ona.
"Rekli smo joj da među povređenima nema dece..."
Dr Turkulov prisetila se i reakcije majke devojčica koje su preminule.
- U jednom trenutku u Urgentni centar stigla je i jedna majka sa dekom koja je ponavljala: "Gde su mi deca? Da li ste primili devojčice?" Rekli smo joj da među povređenima nema dece, a njen pogled je govorio kao da je to utešilo. Niko nije slutio da su baš one stradale. Evakuacija iz ruševina trajala je do kasno uveče, a kada je sve utihnulo i kada se više ništa nije čulo, znalo se da je to kraj - prepričava potresne scene dr Turkulov.
Na pitanje da li u ovakvim situacijama može da se ostane imun, odgovara:
- Teško...Koliki god da ste profesionalac i koliko god godina da radite u bolnici i zbrinjavate povređene, na ovakve scene, stepen povreda, prizor, na mladost... Ne možete da ne pokažete emociju, da vam ne bude teško. Pogotovo kada na sve to vidite porodice koje čekaju da im kažete dobre vesti, a vi ih nemate...
Izvor: Srbija Danas/Republika
