"Где су ми деца?! Да ли сте примили девојчице?" Директорка УКЦ Војводина описала тужан моменат у Новом Саду, несрећна мајка желела је да чује само једно

Директорка УКЦ Војводина др Весна Туркулов, која је дежурала када се срушила надстрешница на Железничкој станици Нови Сад, испричала је на какве су стравичне сцене она и колеге наишли у петак.

- Овакви стравични призори и повреде виђају се у рату, земљотресу... Колико год година да радите овај посао - на јаук, страдање, на сузе и страх родитеља који по болничким ходницима траже своју децу, на то никада не можете да останете имуни - почела је др Туркулов.

Све је почело, каже она, неколико минута пре поднева, када се обрушила надстрешница на Железничкој станици Нови Сад.

- Сви смо били приправни, колеге су долазиле од куће да помогну. Сале и амбуланте су биле спремне, али нико није био спреман на овакве последице и фаталан исход - каже.

"Такве повреде виде се у рату"

Према њеним речима, за неколико минута цео Ургентни је био на ногама и након позива директора Хитне помоћи чекали су да забрињавају повређене. Међутим, са кнедлом у грлу каже, нико није очекивао да ће много више бити страдалих у несрећи у Новом Саду.

- Стигао је први позив из Хитне помоћи. Речено нам је да се срушила надстрешница, да има повређених, да је чак десет екипа на терену. Чекали смо, били приправни да указујемо помоћ. Врло брзо стигао нам је први повређени. Одмах је одвезен у салу, биле су тешке повреде. Ортопедске, хируршке... Били смо нон стоп на вези са људима на терену. Слали су нам сигнал да је много тешко и да траје извлачење људи. Прошло је неколико сати од првог пријема. Чекали су се довози, јер је тајало извлачење. Слике испод рушевина биле су страшне. Такве, какве се виде само у рату, тешком земљотресу... - истиче др Весна Туркулов и наставља:

- За тих два сата чекања, јављали су нам да има и даље живих испод рушевина, да се чују јауци. Евакуација је трајала до касно увече. И сви су давали последњи атом снаге. У једном тренутку наша екипа са 20 чланова је такође отишла на терен, јер је постојала могућност да се жени на лицу места ампутира рука, како би је извукли. На крају успели су и без ампутације да је изваде и са још једним пацијентом је довезли код нас. А, за то време, како одмиче дан, ходници се пуне родитеља, родбине који траже своје. Када смо им саопштили да је само троје примљено, живих, јер још нису били идентификовани, свако од њих понадао се да је баш неко њихов међу њима - напомиње она.

"Рекли смо јој да међу повређенима нема деце..."

Др Туркулов присетила се и реакције мајке девојчица које су преминуле.

- У једном тренутку у Ургентни центар стигла је и једна мајка са деком која је понављала: "Где су ми деца? Да ли сте примили девојчице?" Рекли смо јој да међу повређенима нема деце, а њен поглед је говорио као да је то утешило. Нико није слутио да су баш оне страдале. Евакуација из рушевина трајала је до касно увече, а када је све утихнуло и када се више ништа није чуло, знало се да је то крај - препричава потресне сцене др Туркулов.

На питање да ли у оваквим ситуацијама може да се остане имун, одговара:

- Тешко...Колики год да сте професионалац и колико год година да радите у болници и збрињавате повређене, на овакве сцене, степен повреда, призор, на младост... Не можете да не покажете емоцију, да вам не буде тешко. Поготово када на све то видите породице које чекају да им кажете добре вести, а ви их немате...

Извор: Србија Данас/Република