Giškina misteriozna PORUKA od DVE reči
I iz zatvora uređivao pravila u podzemlju
Posle pogibije Đorđa Božovića Giške, glavnog čoveka beogradskog podzemlja, kako su ga nazivali nemački novinari, Goran Vuković Majmun je među Voždovčanima spontano zauzeo njegovo mesto.
Giška postao Sveti Đorđe! Evo kako je opevan u narodnoj pesmi (VIDEO)
Srbija u ŠOKU: Giška postaje Sveti Đorđe
Govorilo se da je, koliko opasan, toliko i sposoban da pravi novac. Njegovi poznanici su pričali da je u poslovima koje je vodio u inostranstvu mesečno zarađivao između 50.000 i 100.000 tadašnjih nemačkih maraka. Ni prihodi od ovdašnjih kombinacija nisu bili zanemarljivi.
Politički angažman
U međuvremenu je Vuković odlučio da se politički angažuje, na specifičan način. Počelo je izjavom koju je dao u novinama: "Oni nas izazivaju, a mi molimo Boga da dođe još jedan 9. mart, ne da se borimo politički, već da se bijemo s policijom, kao što je to radio Giška".
Ipak, u junu 1994. godine opredeljenje za tuču menja odlukom da bude kandidat za poslaničku listu SPO na opštini Voždovac. Postao je aktivan na način na koji će kasnije i nekim drugima postati praksa.
Prema priči mladića koji je povremeno bio u družini s Voždovca, Vuković ih je okupio uoči prvih višestranačkih izbora na opštini. Saopštio im je da će na izborima pobediti kandidat SPO, a da je njihov zadatak da čine nepodobštine opštinskim čelnicima tada vladajućeg SPS, ali "ništa preterano"; da ih vređaju pred drugima, prave im sitne imovinske štete, malo zaplaše, pišu grafite, obaveste komšije koliko kradu...
S druge strane, organizovao je da se siromašnim građanima pod etiketom SPO nose paketi s namirnicama i higijenskim sredstvima, da se njihovoj deci kupi ako nešto manjka, da prema njima budu ljubazni.
- Imao sam 19 godina i nisam verovao da neko može unapred da kaže ko će pobediti na izborima. Mislio sam da preteruje. Na kraju, bio je u pravu - ispričao je ovaj sagovornik.
ODBIO DIL SA POLICIJOM
Sredinom 1994. Vuković je dobio dugo željenu dozvolu za nošenje pištolja, iako nije čekao odobrenje da bi išao naoružan. Nekoliko puta je to novinarima i priznao, rekavši da mu mogu oduzeti hiljadu pištolja, ali će hiljadu prvi biti kod njega. Pošto u Srbiji dozvolu nije uspevao da dobije, otišao je u Crnu Goru, koja je tada bila u državnoj zajednici sa Srbijom. Ovdašnji policajci su crnogorske kolege optužili da su izdale dozvolu "najvećem jugoslovenskom kriminalcu".
Kasnije je saznao da je Vuković zauzvrat dobio lokacije za gradnju stambenih i poslovnih objekata.
Senka Ljubinog ubistva
Uprkos svemu što je činio, neprekidno ga je pratila senka ubistva koje je ostalo bez premca po važnosti kada je reč o srpskoj mafiji. Dok je Vuković svoj čin opisao kao reakciju na fizički nasrtaj i stalne pretnje Ljube Zemnunca koje ničim nije izazvao, Ljubaini prijatelji bili su uvereni da je likvidaciju sproveo u dogovoru sa nemačkom policijom.
Zanimljivo svetlo na sve okolnosti baca svedočenje kriminalca kojem se, potvrdile su godine poznanstva, može verovati:
- Voždovčani i ekipa oko Zemunca nikada se nisu voleli. U vreme kada je Vuković bio u Frankfurtu, Giška je služio kaznu u italijanskom zatvoru. Ljuba i njegovi nisu dozvoljavali da im bilo ko ulazi u "dvorište", hteli su da sve drže za sebe. Kada su počeli da šikaniraju Vukovića, ovaj je preko prijatelja koji je išao u posetu Giški poručio: "Ne daju mi da radim, hoće da me izbace iz Frankfurta. Šta da radim?".
Giška mu je odgovorio u samo dve reči.
