TRENUTAK kada su svi žestoki momci PLAKALI: Malo poznati detalji sa KRVAVOG beogradskog asfalta devedesetih

Kriminal u Srbiji rasprostranjen devedesetih ostavio je iza sebe brojne jezive priče sa beogradskog asfalta i mnoga nerešena ubistva. Ovo su samo neka od najvećih imena koja su svoje živote izgubili što je bila posledica kriminalnih aktivnosti.

Bane Grebenarević

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. s Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni "Korado".

Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva smera, najverovatnije iz kalašnjikova. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogle pancirke koje su imali na sebi. Ostao je poznat kao najmlađi lik iz filma "Vidimo se u čitulji" i po svojoj izjavi:

"Obični smrtnici. To, pa to su normalni ljudi, koji, ovaj, žive jedan, kako da kažem, normalan život, razumeš. A mi ih nazivamo obični smrtnici, zato što, što, kažem da to što mi doživimo u jednom danu, oni ne dožive za ceo svoj život. Znači nema šanse oni nikad da dožive ni toliko uzbuđenja ni razočarenja, ni lepote, ni ružnih stvari u celom svom životu, koliko mi doživimo u jednom danu."

Goran Vuković Majmun

Vođa "voždovačkog klana" je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, Ljubu Zemunca. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine.

Goran Vuković, rođen 1959., u istoriju srpskog podzemlja upisao se 10. novembra 1986. kada je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, jednog od balkanskih kraljeva kriminala. Narednih pet godina Vuković je proveo u zatvoru, a 1991. vratio se u Beograd. U naredne tri godine preživio je nekoliko atentata koji su verovatno bili osveta.

Izvršitelji petog atentata na Gorana Vukovića – iza leđa zvali su ga Majmun zbog veštine kojom je u mladosti preskakao balkone i upadao u stanove – bili su poznati: bila su to dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato jesu li angažovani Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost.

Vuković je po povratku u Beograd, prema autorima filma "Vidimo se u čitulji", mesečno zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od poslova u Evropi i isto toliko i u Srbiji. 

Bojan Petrović

Reketar, pljačkaš i narkobos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998. godine.

"Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku videti svet izvan Srbije. Suženih pogleda i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju", ovako je otprilike tvorcima filma "Vidimo se u čitulji" govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih "crnih bisera".

Malo nakon ponoći 28. februara 1998. Jaguar s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je Fiat bez registarskih oznaka i stao pored Jaguara.

Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se prema Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov prijatelj Zoran Bogdanović Kepa. Ovako je pričao o nekima od svojih poslova:

- Lično sam pregovarao s vlasnicima grčkog restorana "Bahus", ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo sve polivati benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 posto - pričao je Bojan Petrović.

Aleksandar Knežević Knele

Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u Hyattu 28. oktobra 1992. godine. Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su objavili 162 osmrtnice. Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu Hyatt.

Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Tufegdžiću i Kneževiću njegov otac rekao je: "Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija." Zapisali su i reči jednog inspektora MUP-a:

"Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkud njegovom sinu Porše vredan 80.000 maraka, novac kako bi stalno boravio po hotelima… Možda je radio preko omladinske zadruge?"

28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela Hyatt pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio prisiljen da legne na pod. Istraga je utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu.

Bojan Banović

Bio je "žestok dečko" i član voždovačke ekipe, ubijen je 27. novembra 1994, godine, kada je imao 19 godina i to u obračunu s pripadnicima klana sa Zvezdare. Ubistvo Banovića je bio okidač za seriju sukoba između klanova. Epilog rafala na beogradskom splavu te noći bilo je dvadeset ispaljenih metaka, jedan mrtav i troje teže povređenih. Kobne hice ispalio je Goran Mrdeljić koji je u sukobu bio teže povređen.

Njegov otac je posle njegove smrti tvrdio da njegov sin nije bio kriminalac, da su ga kukavice prvo tukle, a potom i pucali u njega s leđa.

U filmu "Vidimo se u čitulji", Bojan se pojavljuje u društvu momaka s Voždovca u ekipi Gorana Vukovića. Pokopan je 1. decembra 1994. godine i na njegovoj sahrani većina tih žestokih momaka pustila je suzu. Na grobu je bio i Goran Vuković koji je ubijen samo nekoliko dana kasnije, 12. decembra.