ТРЕНУТАК када су сви жестоки момци ПЛАКАЛИ: Мало познати детаљи са КРВАВОГ београдског асфалта деведесетих

Криминал у Србији распрострањен деведесетих оставио је иза себе бројне језиве приче са београдског асфалта и многа нерешена убиства. Ово су само нека од највећих имена која су своје животе изгубили што је била последица криминалних активности.

Бане Гребенаревић

Југословенска фудбалска репрезентација играла је 27. марта 1996. с Румунијом кад је Гребенаревић изашао из зграде у којој су му живели родитељи, у Улици Стојана Аралице на београдској Бежанијској коси, и заједно са Шубаром сео у свој црни "Корадо".

Чим је ауто кренуо низ улицу, одјекнули су рафали. Нападачи су припуцали из два смера, највероватније из калашњикова. Испаљено је више од 40 метака, тако да жртвама нису помогле панцирке које су имали на себи. Остао је познат као најмлађи лик из филма "Видимо се у читуљи" и по својој изјави:

"Обични смртници. То, па то су нормални људи, који, овај, живе један, како да кажем, нормалан живот, разумеш. А ми их називамо обични смртници, зато што, што, кажем да то што ми доживимо у једном дану, они не доживе за цео свој живот. Значи нема шансе они никад да доживе ни толико узбуђења ни разочарења, ни лепоте, ни ружних ствари у целом свом животу, колико ми доживимо у једном дану."

Горан Вуковић Мајмун

Вођа "вождовачког клана" је 1986. у Франкфурту убио Љубомира Магаша, Љубу Земунца. Ликвидиран је 12. децембра 1994. године.

Горан Вуковић, рођен 1959., у историју српског подземља уписао се 10. новембра 1986. када је у Франкфурту убио Љубомира Магаша, званог Љуба Земунац, једног од балканских краљева криминала. Наредних пет година Вуковић је провео у затвору, а 1991. вратио се у Београд. У наредне три године преживио је неколико атентата који су вероватно били освета.

Извршитељи петог атентата на Горана Вуковића – иза леђа звали су га Мајмун због вештине којом је у младости прескакао балконе и упадао у станове – били су познати: била су то два полицајца који те вечери нису били на дужности. Овај случај никада није разјашњен и остало је непознато јесу ли ангажовани Земунчеви пријатељи, неки други криминалци или Државна безбедност.

Вуковић је по повратку у Београд, према ауторима филма "Видимо се у читуљи", месечно зарађивао од 50.000 до 100.000 марака од послова у Европи и исто толико и у Србији. 

Бојан Петровић

Рекетар, пљачкаш и наркобос изрешетан је на углу Бранкове и Царице Милице у Београду 28. фебруара 1998. године.

"Кад су Југославији увели санкције и затворили границе, нове генерације више нису имале прилику видети свет изван Србије. Сужених погледа и провинцијалне свести, потпуно су уништиле оно витешко што је постојало у подземљу", овако је отприлике творцима филма "Видимо се у читуљи" говорио Бојан Петровић, рођен 1962. године, један од ондашњих "црних бисера".

Мало након поноћи 28. фебруара 1998. Јагуар с которским таблицама зауставио се на семафору на углу Улице царице Милице и Бранкове. С краја колоне аутомобила који су чекали зелено, уз шкрипу гума, излетео је Фиат без регистарских ознака и стао поред Јагуара.

Два непозната младића изрешетала су возача и сувозача у њему, а онда дали гас и сјурили се према Новом Београду. Тако су убијени Бојан Петровић и његов пријатељ Зоран Богдановић Кепа. Овако је причао о некима од својих послова:

- Лично сам преговарао с власницима грчког ресторана "Бахус", али они нису послушали мој предлог. Ушли смо у ресторан у суботу увече, кад је био препун. Почели смо све поливати бензином и одмах су се предомислили и плаћали су нам 25 посто - причао је Бојан Петровић.

Александар Кнежевић Кнеле

Један од најпознатијих криминалаца деведесетих пронађен је мртав у Hyattu 28. октобра 1992. године. Кад је 28. октобра 1992. године убијен Александар Кнежевић Кнеле, његови пријатељи су објавили 162 осмртнице. Његово тело нађено је у апартману тада најлуксузнијег хотела у Београду Hyatt.

Александар Кнежевић је у тренутку смрти имао у џепу 5.000 марака готовине и на себи злата у вредности од 80.000 марака. Туфегџићу и Кнежевићу његов отац рекао је: "Нити ми је син био криминалац, нити се бавио рекетом. Камо среће да се бавио! Није био силеџија." Записали су и речи једног инспектора МУП-а:

"Кнежевићев отац напада полицију да га је убила, тврди да му се син није бавио криминалом. Никада, међутим, није објаснио откуд његовом сину Порше вредан 80.000 марака, новац како би стално боравио по хотелима… Можда је радио преко омладинске задруге?"

28. октобар 1992. године, кад је собарица у апартману 331 хотела Hyatt пронашла непомично тело. Обдукциони налаз показао је да је усмрћен с три хица у главу, а да је пре тога био присиљен да легне на под. Истрага је утврдила да је сам пустио своје убице у собу.

Бојан Бановић

Био је "жесток дечко" и члан вождовачке екипе, убијен је 27. новембра 1994, године, када је имао 19 година и то у обрачуну с припадницима клана са Звездаре. Убиство Бановића је био окидач за серију сукоба између кланова. Епилог рафала на београдском сплаву те ноћи било је двадесет испаљених метака, један мртав и троје теже повређених. Кобне хице испалио је Горан Мрдељић који је у сукобу био теже повређен.

Његов отац је после његове смрти тврдио да његов син није био криминалац, да су га кукавице прво тукле, а потом и пуцали у њега с леђа.

У филму "Видимо се у читуљи", Бојан се појављује у друштву момака с Вождовца у екипи Горана Вуковића. Покопан је 1. децембра 1994. године и на његовој сахрани већина тих жестоких момака пустила је сузу. На гробу је био и Горан Вуковић који је убијен само неколико дана касније, 12. децембра.