Neke rane nikad ne zacele: Ovo su najbolnije ispovesti roditelja ubijene dece u Ribnikaru: "Ja sam tog 3.maja umro, trudim se da živim, ali ne ide..."

Skupili su snage, isprekidanim rečima tiho su pričali o onome što ih najviše boli, o svojim anđelima. Smenjivali su se suze, jecaji, tuga na licima, zagrljaji. Sve ih je 3. maja prošle godine ujedinio tada trinaestogodišnji dečak, koji je ubio devet učenika Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" i školskog čuvara. Iza njega su ostali krv, mrtvi, ranjeni, gomila čaura, tuga, neverica, bol i mnogo pitanja.

- Svu svoju ljubav i snagu video sam u porodici, sve do 3. maja. Moja ćerka je bila nestvarna devojčica, tako mala, a tako velika. Oduševljavala me je. Sve za šta smo živeli uništeno je 3. maja. Ne možemo da se izborimo s tugom. Ona je bila moje sunce. Ja sam 3. maja umro. Pokušavam da živim zbog sina, ali mi ne ide - ispričao je Bojan Asović, čija je ćerka Bojana, učenica petog razreda, ubijena u holu škole.

On je istakao da je njihovo prvo dete bilo njihov svet. Kako je rekao, kad je njegova ćerka pričala, on je stajao mirno. Svaki dan je žurio da stigne kući u sreću koja ga je čekala. Danas gleda da je što manje kod kuće. Ne podnosi da bude sam, kada mu supruga i sin nisu tu.

"Od jaslica je imala osećaj za druge"

Njegova supruga Marija Asović ispričala je da mozak ne može da prihvati da govori o ubistvu deteta u osnovnoj školi.

- Moja ćerka je od jaslica imala osećaj za druge. U vrtiću su mi roditelji zahvaljivali jer je pomagala drugoj deci. Isto je bilo i u školi. Kada su bile svađe, sklanjala se. Bila je moj kiseonik. Vreme s decom mi je bilo najlepši deo dana. Deca su mi smisao života. Tog dana sam otišla na posao. Ćerka mi je poslala poruku da je dežurna. Iznerviralo me je što su nosile torbe, jer kad su dežurni ne nose knjige. To je bilo naše poslednje dopisivanje - ispričala je Marija Asović.

Sve vreme se pitala ko je takao njenu ćerku, ko je smeo da je dira...

- Otišla je u školu vesela i nežna, osećajna i puna empatije. Živite za tu decu, učite ih pravim vrednostima i odjednom ih nema. Mi smo 1. i 2. maja igrali "ne ljuti se čoveče", dok je porodica dečaka pravila Molotovljeve koktele. Ja sam policajka i moja deca nisu videla pištolj. A doktor je ponosan što je imao arsenal oružja - dodala je Marija.

"On o problemu ne priča, on uzima oružje"

Nina Kobiljski, majka ubijene devojčice Eme, govorila je i o Kecmanovićima i rekla da nije ispravno što su držali toliku količinu oružja u kući, kao ni to što nisu pomogli svom sinu koji je pokazivao znakove da mu nije dobro.

- On o problemu ne priča, on uzima oružje, puca u glave i tela dece i na taj način leči depresiju i frustracije, na način na koji ga je otac učio - navela je Nina Kobiljski, pričajući o maloletniku. Dodala je da je očekivala da će roditelji ubijenih i roditelji ubice biti na istoj strani, odnosno u istom bolu, kao i da bi joj lakše bilo da prihvate odgovornost.

Njen suprug Dragan Kobiljski je naveo da je ćerka bila njegova mezimica i dodao da se plaši da Kecmanovići budu na slobodi, jer oni, kako tvrdi, neće zaboraviti da rukuju oružjem nikad.

- Jako se plašim da Kecmanovići nastave da žive u municiji, pištoljima i oružju. Ništa se neće promeniti, oni će i dalje znati da pucaju u glave, bubrege i srca - rekao je on.

"Još sve miriše na nju"

Otac Ivan Božović istakao je da je jedanaestogodišnju ćerku Anu tog dana budio pred školu, kao i svako jutro.

- Budim je poljupcima, kada se probudi zagrlimo se, i tako smo se budili svako jutro, kao i taj dan. Onda je bilo glavno šta će da obuče. Kupila je suknju kada je bila u Solunu i to je obukla. Uzela je i neki prsluk. Poslednje je da smo se poljubili... Ja sam žurio, a ona je kasnila. Izlazi na vrata, i to mi je poslednja slika. Poziv je bio u 8.33, pozvala me je i rekla mi da je dežurna, da je Bojana s njom i da naručim "Mek" za odmor - ispričao je Ivan Božović.

A da je Ana stvarno bila posebna devojčica, svedoče reči njene majke, koja ističe kako je ona bila veselo i neopterećeno dete koje je uvek širilo sreću i ljubav prema drugima.

- Ona je tako unosila neku sreću, neku toplinu. Stalno je bila vesela, stalno se borila za neku pravdu, stalno je štitila slabije od sebe. Njena soba još je ostala ista, nismo ništa menjali, kad uđem, još sve miriše na nju - priča majka Ninela Radičević.

"Samo sam želela da zagrlim svoje dete"

Dragana Anđelković, majka ubijene devojčice Mare, tog dana je čekala svoju ćerku ispred škole, kada joj je suprug, koji je bio u policiji, javio da je ubijena. Njen suprug Branko Anđelković, kako je rekao, beži od realnosti, jer se i dalje ponaša kao da je njihova ćerka živa. On se osvrnuo na maloletnika i naveo da on nije poremećeni klinac već dresirani vojnik, i dodao da su za masakr odgovorni njegovi roditelji i škola.

Slobodan Negić je za smrt ćerke Sofije saznao u policiji, dok je drugarica njegove ćerke pre toga  njegovoj bivšoj supruzi rekla da je videla njihovu ćerku kako leži krvava ispred toaleta.

- To jutro, dok sam spremao doručak, moja ćerka je izašla iz školskog toaleta, gde ju je sačekao Kosta K. i prvo ispalio tri hica, a kada je ona počela da trči, on je ispalio još četiri i ona je pala - rekao je Negić.

Pričala je i porodica ubijenog mladog pijaniste Andrije Čikića iz VII/2.

- Odvezli smo ga u školu, poslala sam mu poljubac i rekla da dobro uči. I on je nama poslao poljubac i rekao da dobro radimo. Kada sam došla na mesto masakra videla sam direktorku škole. Oborila je glavu. Tada sam doživela najveći šok. Pitala sam da li možemo da ga vidimo, samo sam želela da zagrlim svoje dete - rekla je uplakana Suzana Stanković Čikić.

"Uzroci i odgovornost"

Otac Anđelko Aćimović naveo je da ne očekuju pravdu, jer je ona, s obzirom na zakonske regulative, kako je rekao, nedokučiva. On navodi da su svoju decu vaspitavali u duhu porodičnih vrednosti, kulture, sporta, a da su roditelji dečaka koji je počinio masakr očigledno učili nečemu drugom.

- Mi tu ne možemo više ništa osim da se molimo za njih, ako imamo snage, jer ne znaju šta rade. A sudije neka odluče šta će s njima - rekao je Aćimović.

Dodao je da moraju da se znaju uzroci i utvrdi odgovornost, da se nešto slično više nikada ne bi ponovilo. Sa tim je saglasna i majka devojčice Angeline, Natalija Aćimović, koja je istakla da je jasno, iako nisu dobili potrebne odgovore, da neko mora da snosi odgovornost.

Aćimovići su organizovali izložbu haljina koje su urađene na osnovu Angelininih crteža. Te crteže Angelina je napravila kada je imala 10 godina, a više od 40 kreatora javilo se u želji da se ožive njeni dizajnerski radovi. Oni su naveli i da će te haljine biti poklonjene drugaricama iz Angelininog razreda za maturu, devojčicama koje to sebi ne mogu da priušte, kao i domovima za decu bez roditetalja.

Izvor: Srbija Danas/Republika