Неке ране никад не зацеле: Ово су најболније исповести родитеља убијене деце у Рибникару: "Ја сам тог 3.маја умро, трудим се да живим, али не иде..."

Скупили су снаге, испрекиданим речима тихо су причали о ономе што их највише боли, о својим анђелима. Смењивали су се сузе, јецаји, туга на лицима, загрљаји. Све их је 3. маја прошле године ујединио тада тринаестогодишњи дечак, који је убио девет ученика Основне школе "Владислав Рибникар" и школског чувара. Иза њега су остали крв, мртви, рањени, гомила чаура, туга, неверица, бол и много питања.

- Сву своју љубав и снагу видео сам у породици, све до 3. маја. Моја ћерка је била нестварна девојчица, тако мала, а тако велика. Одушевљавала ме је. Све за шта смо живели уништено је 3. маја. Не можемо да се изборимо с тугом. Она је била моје сунце. Ја сам 3. маја умро. Покушавам да живим због сина, али ми не иде - испричао је Бојан Асовић, чија је ћерка Бојана, ученица петог разреда, убијена у холу школе.

Он је истакао да је њихово прво дете било њихов свет. Како је рекао, кад је његова ћерка причала, он је стајао мирно. Сваки дан је журио да стигне кући у срећу која га је чекала. Данас гледа да је што мање код куће. Не подноси да буде сам, када му супруга и син нису ту.

"Од јаслица је имала осећај за друге"

Његова супруга Марија Асовић испричала је да мозак не може да прихвати да говори о убиству детета у основној школи.

- Моја ћерка је од јаслица имала осећај за друге. У вртићу су ми родитељи захваљивали јер је помагала другој деци. Исто је било и у школи. Када су биле свађе, склањала се. Била је мој кисеоник. Време с децом ми је било најлепши део дана. Деца су ми смисао живота. Тог дана сам отишла на посао. Ћерка ми је послала поруку да је дежурна. Изнервирало ме је што су носиле торбе, јер кад су дежурни не носе књиге. То је било наше последње дописивање - испричала је Марија Асовић.

Све време се питала ко је такао њену ћерку, ко је смео да је дира...

- Отишла је у школу весела и нежна, осећајна и пуна емпатије. Живите за ту децу, учите их правим вредностима и одједном их нема. Ми смо 1. и 2. маја играли "не љути се човече", док је породица дечака правила Молотовљеве коктеле. Ја сам полицајка и моја деца нису видела пиштољ. А доктор је поносан што је имао арсенал оружја - додала је Марија.

"Он о проблему не прича, он узима оружје"

Нина Кобиљски, мајка убијене девојчице Еме, говорила је и о Кецмановићима и рекла да није исправно што су држали толику количину оружја у кући, као ни то што нису помогли свом сину који је показивао знакове да му није добро.

- Он о проблему не прича, он узима оружје, пуца у главе и тела деце и на тај начин лечи депресију и фрустрације, на начин на који га је отац учио - навела је Нина Кобиљски, причајући о малолетнику. Додала је да је очекивала да ће родитељи убијених и родитељи убице бити на истој страни, односно у истом болу, као и да би јој лакше било да прихвате одговорност.

Њен супруг Драган Кобиљски је навео да је ћерка била његова мезимица и додао да се плаши да Кецмановићи буду на слободи, јер они, како тврди, неће заборавити да рукују оружјем никад.

- Јако се плашим да Кецмановићи наставе да живе у муницији, пиштољима и оружју. Ништа се неће променити, они ће и даље знати да пуцају у главе, бубреге и срца - рекао је он.

"Још све мирише на њу"

Отац Иван Божовић истакао је да је једанаестогодишњу ћерку Ану тог дана будио пред школу, као и свако јутро.

- Будим је пољупцима, када се пробуди загрлимо се, и тако смо се будили свако јутро, као и тај дан. Онда је било главно шта ће да обуче. Купила је сукњу када је била у Солуну и то је обукла. Узела је и неки прслук. Последње је да смо се пољубили... Ја сам журио, а она је каснила. Излази на врата, и то ми је последња слика. Позив је био у 8.33, позвала ме је и рекла ми да је дежурна, да је Бојана с њом и да наручим "Мек" за одмор - испричао је Иван Божовић.

А да је Ана стварно била посебна девојчица, сведоче речи њене мајке, која истиче како је она била весело и неоптерећено дете које је увек ширило срећу и љубав према другима.

- Она је тако уносила неку срећу, неку топлину. Стално је била весела, стално се борила за неку правду, стално је штитила слабије од себе. Њена соба још је остала иста, нисмо ништа мењали, кад уђем, још све мирише на њу - прича мајка Нинела Радичевић.

"Само сам желела да загрлим своје дете"

Драгана Анђелковић, мајка убијене девојчице Маре, тог дана је чекала своју ћерку испред школе, када јој је супруг, који је био у полицији, јавио да је убијена. Њен супруг Бранко Анђелковић, како је рекао, бежи од реалности, јер се и даље понаша као да је њихова ћерка жива. Он се осврнуо на малолетника и навео да он није поремећени клинац већ дресирани војник, и додао да су за масакр одговорни његови родитељи и школа.

Слободан Негић је за смрт ћерке Софије сазнао у полицији, док је другарица његове ћерке пре тога  његовој бившој супрузи рекла да је видела њихову ћерку како лежи крвава испред тоалета.

- То јутро, док сам спремао доручак, моја ћерка је изашла из школског тоалета, где ју је сачекао Коста К. и прво испалио три хица, а када је она почела да трчи, он је испалио још четири и она је пала - рекао је Негић.

Причала је и породица убијеног младог пијанисте Андрије Чикића из ВИИ/2.

- Одвезли смо га у школу, послала сам му пољубац и рекла да добро учи. И он је нама послао пољубац и рекао да добро радимо. Када сам дошла на место масакра видела сам директорку школе. Оборила је главу. Тада сам доживела највећи шок. Питала сам да ли можемо да га видимо, само сам желела да загрлим своје дете - рекла је уплакана Сузана Станковић Чикић.

"Узроци и одговорност"

Отац Анђелко Аћимовић навео је да не очекују правду, јер је она, с обзиром на законске регулативе, како је рекао, недокучива. Он наводи да су своју децу васпитавали у духу породичних вредности, културе, спорта, а да су родитељи дечака који је починио масакр очигледно учили нечему другом.

- Ми ту не можемо више ништа осим да се молимо за њих, ако имамо снаге, јер не знају шта раде. А судије нека одлуче шта ће с њима - рекао је Аћимовић.

Додао је да морају да се знају узроци и утврди одговорност, да се нешто слично више никада не би поновило. Са тим је сагласна и мајка девојчице Ангелине, Наталија Аћимовић, која је истакла да је јасно, иако нису добили потребне одговоре, да неко мора да сноси одговорност.

Аћимовићи су организовали изложбу хаљина које су урађене на основу Ангелининих цртежа. Те цртеже Ангелина је направила када је имала 10 година, а више од 40 креатора јавило се у жељи да се оживе њени дизајнерски радови. Они су навели и да ће те хаљине бити поклоњене другарицама из Ангелининог разреда за матуру, девојчицама које то себи не могу да приуште, као и домовима за децу без родитетаља.

Извор: Србија Данас/Република