Pre godinu dana braća Stefan i Nikola su se utopili u Srebrnom jezeru: Sada je progovorila majka dečaka
Tragedija od koje se Srbija nije oporavila
Tačno godinu dana prošlo je od tragične smrti rođene braće Nikole (13) i Stefana Petrovića (14) iz sela Trska kod kragujevačke Rače, koji su se utopili na Srebrnom jezeru, a njihovi roditelji Sanja i Aleksandar i dalje čekaju pravdu i kazne za odgovorne.
NEUTEŠNA MAJKA STRADALIH DEČAKA PITA DIREKTORA: Spavaš li mirno kada nosiš dva dečja života na duši?
Podsetimo, tragedija se desila 11. septembra 2016. godine, kada su Nikola i Stefan nakon fudbalske utakmice u Velikom Gradištu, sa direktorom škole, trenerom fudbalskog kluba i drugarima došli na Srebrno jezero. Maloletni dečaci su bez prisustva odraslih iznajmili pedalinu i otisnuli se ka sredini jezera. U jednom trenutku Stefan je pao u vodu, pa je brat skočio za njim da mu pomogne, ali ubrzo su obojica potonula jer su bili neplivači.
Četvoro optuženih
Zbog tragične smrti braće u osnovnom sudu u Velikom Gradištu u toku je suđenje optuženima: Zoranu Jovanoviću, direktoru OŠ “Karađorđe”, koju su Nikola i Stefan pohađali, Milošu Gajiću, treneru školskog fudbalskog kluba, kao i bračnom paru iz Niša Draganu i Milanku Stanković, vlasnicima pedaline.
Majka dečaka, Sanja Petrović kaže da joj je jako mučno da prisustvuje suđenjima i da joj je teško da gleda optužene.
- Ne mogu da verujem da suđenje traje godinu dana i da sve vreme tapka u mestu, a još više ne mogu da verujem o čemu ti ljudi na ročištima pričaju. Oni raspravljaju o nekim nebulozama, o nekakvim pedalinama – da li su bile ispravne ili ne, da li su na njima bili zaštitni prsluci ili ne, da li se jezero vidi sa parkinga?! Za mene je to nevažno, važni su mi životi moje dece, koji su ugašeni, kao i ko ih je pustio na tu pedalinu – očajna je Sanja.
Nakon 17 meseci policija nikad bliža ubici Jelene Marjanović: Nađen krunski dokaz?
- Oni se brane glupostima. Sad pričaju da su na pedalini imali dva zaštitna prsluka, a deca su ispričala da to nije tačno i da ih niko nije ni pitao da li uopšte znaju da plivaju. Bruka i sramota! Direktor škole priča kako se tragedija desila u sekundi... Pa koliko traje ta sekunda kad su deca stigla da iznajme pedalinu, pa plate, da se spakuju i maltene odvezu na drugu obalu. Da je direktor bio sa njima, video bi sve to, ali nije. On je sedeo u kafiću i pio kafu – priča kroz suze ogorčena majka.
Život s bolom
- Nikome ne može da bude teže nego nama. Svakog jutra se budimo i svake večeri ležemo sa istim bolom. Ovih godinu dana i ne živimo, mi preživljavamo. Ništa ne može da me smiri i uteši. Utehe nema. Da ih barem osude, makar i na godinu dana, ili da urade nešto u znak sećanja na moju decu, bilo bi mi možda malo lakše – neutešna je majka.
