Пре годину дана браћа Стефан и Никола су се утопили у Сребрном језеру: Сада је проговорила мајка дечака
Трагедија од које се Србија није опоравила
Тачно годину дана прошло је од трагичне смрти рођене браће Николе (13) и Стефана Петровића (14) из села Трска код крагујевачке Раче, који су се утопили на Сребрном језеру, а њихови родитељи Сања и Александар и даље чекају правду и казне за одговорне.
НЕУТЕШНА МАЈКА СТРАДАЛИХ ДЕЧАКА ПИТА ДИРЕКТОРА: Спаваш ли мирно када носиш два дечја живота на души?
Подсетимо, трагедија се десила 11. септембра 2016. године, када су Никола и Стефан након фудбалске утакмице у Великом Градишту, са директором школе, тренером фудбалског клуба и другарима дошли на Сребрно језеро. Малолетни дечаци су без присуства одраслих изнајмили педалину и отиснули се ка средини језера. У једном тренутку Стефан је пао у воду, па је брат скочио за њим да му помогне, али убрзо су обојица потонула јер су били непливачи.
Четворо оптужених
Због трагичне смрти браће у основном суду у Великом Градишту у току је суђење оптуженима: Зорану Јовановићу, директору ОШ “Карађорђе”, коју су Никола и Стефан похађали, Милошу Гајићу, тренеру школског фудбалског клуба, као и брачном пару из Ниша Драгану и Миланку Станковић, власницима педалине.
Мајка дечака, Сања Петровић каже да јој је јако мучно да присуствује суђењима и да јој је тешко да гледа оптужене.
- Не могу да верујем да суђење траје годину дана и да све време тапка у месту, а још више не могу да верујем о чему ти људи на рочиштима причају. Они расправљају о неким небулозама, о некаквим педалинама – да ли су биле исправне или не, да ли су на њима били заштитни прслуци или не, да ли се језеро види са паркинга?! За мене је то неважно, важни су ми животи моје деце, који су угашени, као и ко их је пустио на ту педалину – очајна је Сања.
Након 17 месеци полиција никад ближа убици Јелене Марјановић: Нађен крунски доказ?
- Они се бране глупостима. Сад причају да су на педалини имали два заштитна прслука, а деца су испричала да то није тачно и да их нико није ни питао да ли уопште знају да пливају. Брука и срамота! Директор школе прича како се трагедија десила у секунди... Па колико траје та секунда кад су деца стигла да изнајме педалину, па плате, да се спакују и малтене одвезу на другу обалу. Да је директор био са њима, видео би све то, али није. Он је седео у кафићу и пио кафу – прича кроз сузе огорчена мајка.
Живот с болом
- Никоме не може да буде теже него нама. Сваког јутра се будимо и сваке вечери лежемо са истим болом. Ових годину дана и не живимо, ми преживљавамо. Ништа не може да ме смири и утеши. Утехе нема. Да их барем осуде, макар и на годину дана, или да ураде нешто у знак сећања на моју децу, било би ми можда мало лакше – неутешна је мајка.
