Prvi na mestu zločina: Poznati forenzičar Časlav Ristić za SD otkriva najmračnije tajne beogradskog podzemlja - ovako su kriminalci 90-ih likvidirani u zasedama i krvavim poterama

Časlav Ristić, iskusni forenzičar, bio je prvi na licu mesta kada su se u Beogradu dešavali neki od najbrutalnijih zločina. Njegovo ime postalo je sinonim za temeljne istrage i detaljne uviđaje, a među kriminalcima je kružila rečenica: "Ne dao bog da ti Časlav radi uviđaj". Sa decenijama iskustva u Odeljenju kriminalističke tehnike, bio je svedok krvavih obračuna, likvidacija i zločina koji su definisali mračne devedesete. 

U ekskluzivnom razgovoru za naš portal, otkriva kako je izgledao njegov posao i detalje brutalnih likvidacija koje se i danas prepričavaju. 

Postojala je priča koja je kružila Beogradom, a to je da su mnogi pripadnici kriminalnog miljea u svojim pričama često spominjali: "Ne dao bog da ti Časlav Ristić radi uviđaj" ili da ga "opkorači". Šta je tačno stajalo iza tih priča?

- Iza tih priča stajala je anegdota druge smene OKT (Odeljenja Krim. tehnike), odnosno u mojoj smeni su se dešavala ta ubistva tada poznatih beogradskih momaka iz serijala "Vidimo se u čitulji". Termini "opkoračiti" i "razvlačiti pantljike" su takođe bili šala. Kada se radi uviđaj na licu mesta obično fotografišemo samo lice mesta, pa kada fotografišemo telo ubijenog, moramo ga opkoračiti da bismo napravili anfas fotografiju, a kada pravimo skicu lica mesta, tu moramo da izmerimo tragove koje smo pronašli na licu mesta na kom je telo ubijenog i moramo da razvučeno metar - pantljiku da izmerimo rastojanje. To je zapravo bila šala, termin "nemoj da ti mi razvlačimo pantljiku", što sam ja i rekao Divcu Mihailu na UC kad ga je upucao Luka Bojović 1992. godine - ispričao je Časlav Ristić za naš portal. 

Kako biste opisali svoj posao forenzičara i sve izazove koji dolaze sa njim? Da li biste savetovali mladim generacijama da se upuste u ovu struku, i šta mislite da je najvažniji kvalitet koji je potrebna za uspeh u ovom poslu?

- Posao forenzičara je težak i izuzetno stresan, ali iznad svega human. Zamislite da na mestu zločina ubistvu pronađete tragove recimo, papilarnih linija na osnovu kojih ce biti pronađen izvršilac koji će otići na doživotnu robiju. Za nas forenzičare je to vrh karijere i lično za mene najveća sreća! Upravo bi to bila motivacija za mlade ljude koji žele da se bave ovim poslom - ističe Časlav za naš portal.

Kako ste se nosili sa psihološkim aspektima svog posla, s obzirom na to da ste često bili izloženi brutalnim scenama i teškim zločinima?

- Teško je, ali sam se nosio jako dobro, kao potvrda svega toga je danas moje normalno psihičko stanje, ako je normalno bar po meni. Ono što je još jako bitno, svoju porodicu sam štitio od posla, oni su uvek bili van toga - ističe naš sagovornik. 

Kakvo je vaše opšte mišljenje o evoluciji kriminala tokom 90-ih godina i da li mislite da su današnji kriminalci opasniji ili samo koriste sofisticiranije metode nego ranije?

- U svakom slučaju evolucije kriminala je 90-tih bilo, i naravno da su kriminalci postajali sve brutalniji (kriminalna grupa Veljka Belivuka do sada najsurovija), 90-tih kod tih likvidacija postojao je nekakav kodeks, pre toga su čak svoje probleme rešavali pesnicama, Ljuba Zemunac, Giška, Žorž Stankovic, zakazivali su tuče, nakon ubistva Kneleta u Hajatu, počele su likvidacije i tada se taj način ubijanja zvao beogradski stil ubijanja. Izvršavana su po principu "Sačekaj, pa ubij". Primer za to jesu ubistva Ćente i Maje Pavić ispred kluba književnika u Francuskoj ulici - zaključuje Časlav i dodaje:

- S pojavom Zemunskog klana, ta kriminalna grupa postaje brutalnija i svoje protivnike ubija na dva načina. Jedan od već pomenuti, "Sačekaj, pa ubij u zasedi",  npr. ubistvo Bate Trlaje u ul. dr Ivana Ribara na Novom Beogradu, ili "Prati, pa ubij", ubistvo Skoleta, gde su ga jurili kolima pucajući dok ga nisu sustigli i likvidirali! Zemunski klan je svoje članove mučio i svirepo ubijao, pa cak su u Španiji jednog od njih samleli u mašini za meso, pa članovima od toga pravili gulaš - navodi naš sagovornik. 

Ko je, prema vašem mišljenju, bio najbrutalniji i najžešći kriminalac iz devedesetih, i šta ga je izdvajalo od drugih? Koje su to osobine ili postupci koje su ga činili toliko opasnim i nesavladivim u to vreme?

- Po brutalnosti se najviše izdvajao Goksi Bombaš i Amonijak, obojica su brutalni ubijeni, ali su ovi drugi od njih zazirali pošto su zaista bili ludi - navodi Časlav. 

Da li postoji neki slučaj iz devedesetih koji vam je ostao u sećanju zbog svoje brutalnosti?

-  Pa ne. Svi su oni bili jednako brutalni, ubistva dece na uviđaju su mi bila najteža. Slučaj ubistva dvoje dece na Batajnickom drumu 1991. godine nije rešeno do danas, ubistvo baba Kosare u Ustaničkoj, nju je ubila unuka zajedno sa drugaricom s kojom je bila u emotivnoj vezi, babu je ubila sa 137 uboda nožem. Zatim, majka u Kumodraškoj ubila dvoje dece u kadi.. - priča naš sagovornik.  

Koji nedavni slučaj likvidacije biste danas izdvojili kao forenzički vrlo izazovan, ako smemo tako da ga nazovemo?

- Svi su bili jednako izazovni i specifični svaki na svoj način. Ne mogu da izdvojim, sve te likvidacije su ličile jedna na drugu, ali opet su imale i svoje specifičnosti, u smislu koje je oružje upotrebljeno, koliko izvršilaca, da li je bačena bomba ili je postavljen eksploziv itd - ističe.

Kakvu biste poruku uputili mladima koji razmišljaju o tome da se bave forenzikom ili kriminalistikom?

- Poruka mladima je da slobodno upisuju studije forenzike. Oni koji na prvom mestu imaju ljubav prema tom poslu, oni koji su psihički jaki, ne bih preporučio devojkama, izuetno je izazovan posao, ali ako one mogu to da rade, što da ne - zaključuje Časlav Ristić. 

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta bez navođenja i linkovanja izvora i autora, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima.