Први на месту злочина: Познати форензичар Часлав Ристић за СД открива најмрачније тајне београдског подземља - овако су криминалци 90-их ликвидирани у заседама и крвавим потерама

Часлав Ристић, искусни форензичар, био је први на лицу места када су се у Београду дешавали неки од најбруталнијих злочина. Његово име постало је синоним за темељне истраге и детаљне увиђаје, а међу криминалцима је кружила реченица: "Не дао бог да ти Часлав ради увиђај". Са деценијама искуства у Одељењу криминалистичке технике, био је сведок крвавих обрачуна, ликвидација и злочина који су дефинисали мрачне деведесете. 

У ексклузивном разговору за наш портал, открива како је изгледао његов посао и детаље бруталних ликвидација које се и данас препричавају. 

Постојала је прича која је кружила Београдом, а то је да су многи припадници криминалног миљеа у својим причама често спомињали: "Не дао бог да ти Часлав Ристић ради увиђај" или да га "опкорачи". Шта је тачно стајало иза тих прича?

- Иза тих прича стајала је анегдота друге смене ОКТ (Одељења Крим. технике), односно у мојој смени су се дешавала та убиства тада познатих београдских момака из серијала "Видимо се у читуљи". Термини "опкорачити" и "развлачити пантљике" су такође били шала. Када се ради увиђај на лицу места обично фотографишемо само лице места, па када фотографишемо тело убијеног, морамо га опкорачити да бисмо направили анфас фотографију, а када правимо скицу лица места, ту морамо да измеримо трагове које смо пронашли на лицу места на ком је тело убијеног и морамо да развучено метар - пантљику да измеримо растојање. То је заправо била шала, термин "немој да ти ми развлачимо пантљику", што сам ја и рекао Дивцу Михаилу на УЦ кад га је упуцао Лука Бојовић 1992. године - испричао је Часлав Ристић за наш портал. 

Како бисте описали свој посао форензичара и све изазове који долазе са њим? Да ли бисте саветовали младим генерацијама да се упусте у ову струку, и шта мислите да је најважнији квалитет који је потребна за успех у овом послу?

- Посао форензичара је тежак и изузетно стресан, али изнад свега хуман. Замислите да на месту злочина убиству пронађете трагове рецимо, папиларних линија на основу којих це бити пронађен извршилац који ће отићи на доживотну робију. За нас форензичаре је то врх каријере и лично за мене највећа срећа! Управо би то била мотивација за младе људе који желе да се баве овим послом - истиче Часлав за наш портал.

Како сте се носили са психолошким аспектима свог посла, с обзиром на то да сте често били изложени бруталним сценама и тешким злочинима?

- Тешко је, али сам се носио јако добро, као потврда свега тога је данас моје нормално психичко стање, ако је нормално бар по мени. Оно што је још јако битно, своју породицу сам штитио од посла, они су увек били ван тога - истиче наш саговорник. 

Какво је ваше опште мишљење о еволуцији криминала током 90-их година и да ли мислите да су данашњи криминалци опаснији или само користе софистицираније методе него раније?

- У сваком случају еволуције криминала је 90-тих било, и наравно да су криминалци постајали све бруталнији (криминална група Вељка Беливука до сада најсуровија), 90-тих код тих ликвидација постојао је некакав кодекс, пре тога су чак своје проблеме решавали песницама, Љуба Земунац, Гишка, Жорж Станковиц, заказивали су туче, након убиства Кнелета у Хајату, почеле су ликвидације и тада се тај начин убијања звао београдски стил убијања. Извршавана су по принципу "Сачекај, па убиј". Пример за то јесу убиства Ћенте и Маје Павић испред клуба књижевника у Француској улици - закључује Часлав и додаје:

- С појавом Земунског клана, та криминална група постаје бруталнија и своје противнике убија на два начина. Један од већ поменути, "Сачекај, па убиј у заседи",  нпр. убиство Бате Трлаје у ул. др Ивана Рибара на Новом Београду, или "Прати, па убиј", убиство Сколета, где су га јурили колима пуцајући док га нису сустигли и ликвидирали! Земунски клан је своје чланове мучио и свирепо убијао, па цак су у Шпанији једног од њих самлели у машини за месо, па члановима од тога правили гулаш - наводи наш саговорник. 

Ко је, према вашем мишљењу, био најбруталнији и најжешћи криминалац из деведесетих, и шта га је издвајало од других? Које су то особине или поступци које су га чинили толико опасним и несавладивим у то време?

- По бруталности се највише издвајао Гокси Бомбаш и Амонијак, обојица су брутални убијени, али су ови други од њих зазирали пошто су заиста били луди - наводи Часлав. 

Да ли постоји неки случај из деведесетих који вам је остао у сећању због своје бруталности?

-  Па не. Сви су они били једнако брутални, убиства деце на увиђају су ми била најтежа. Случај убиства двоје деце на Батајницком друму 1991. године није решено до данас, убиство баба Косаре у Устаничкој, њу је убила унука заједно са другарицом с којом је била у емотивној вези, бабу је убила са 137 убода ножем. Затим, мајка у Кумодрашкој убила двоје деце у кади.. - прича наш саговорник.  

Који недавни случај ликвидације бисте данас издвојили као форензички врло изазован, ако смемо тако да га назовемо?

- Сви су били једнако изазовни и специфични сваки на свој начин. Не могу да издвојим, све те ликвидације су личиле једна на другу, али опет су имале и своје специфичности, у смислу које је оружје употребљено, колико извршилаца, да ли је бачена бомба или је постављен експлозив итд - истиче.

Какву бисте поруку упутили младима који размишљају о томе да се баве форензиком или криминалистиком?

- Порука младима је да слободно уписују студије форензике. Они који на првом месту имају љубав према том послу, они који су психички јаки, не бих препоручио девојкама, изуетно је изазован посао, али ако оне могу то да раде, што да не - закључује Часлав Ристић. 

Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, у складу са Законом о јавном информисању и медијима.