SEĆATE SE TEODORE, OSUMNJIČENE ZA UBISTVO MAJKE I BABE? Progovorila njena cimerka iz zatvora i sve OTKRILA!

- Pitali su me po izlasku iz Centralnog zatvora kako sam mogla da zaspim pored ubice u ćeliji, kako sam preživljavala susrete sa ženama kriminalcima i kako sam uopšte opstala u tim teškim uslovima. Prošla sam situacije u kojima bi i normalan čovek poludeo, ali sam posle ovog iskustva shvatila šta su prave životne vrednosti.

Ovako počinje ispovest B.R. (30), koja je tri meseca provela u Centralnom zatvoru u Beogradu, u ženskom delu ovog kazamata. Sagovornica je detaljno opisala život iza zidina zatvora, gde je bila okružena sitnim prevarantkinjama, dilerima droge, kradljivcima, ali i brutalnim ubicama.

Bez svetlosti i vazduha

B.R. objašnjava da se prvi put u životu našla iza rešetaka jer je osumnjičena za prevaru, koju, kako tvrdi, nije počinila, pa je zbog toga 90 dana delila ćeliju čak i sa zločincima.

- Tamo je jezivo, kao u paklu. Bila sam u sobi dva i po sa dva. Vazduha nema, prirodne svetlosti nema, a sijalica je upaljena od 7 ujutro do 23. To je baš naporno, i za oči i za psihu. U ćeliji su dve kasete, na zidu je televizor, jedan sto i dve klupe. Imamo i toalet sa čučavcem i tušem. Dobro je to što tople vode ima stalno i možemo da se kupamo – počinje priču B.R. opisujući svoju ćeliju u Bačvanskoj ulici.

Svoj boravak u pritvoru opisuje kao nešto najgore što joj se desilo u životu i nešto što ne bi poželela ni najgorem neprijatelju. Kaže da nije osećala strah kada se prvi put oči u oči našla sa ubicama, ali situaciju opisuje rečima: „I normalan bi poludeo“.

- Masec danan nakon mog dolaska u CZ, u ćeliju su premestili glumicu Teodoru Viktorović, koja je osumnjičena za ubistvo majke i babe. Detaljno mi je opisala šta se desilo. Priča i plače. Kaže da joj je život sa majkom ličio na kućni pritvor. U tom razgovoru sam shvatila da je ona napaćena duša i da ne treba nikome suditi. Družile smo se i dobro slagale sve vreme. Po izlasku iz zatvora pitali su me kako mogu da zaspim pored ubice. Odgovorila sam ima da je ona tamo normalna žena, nisam imala trazloga za strah – opisuje B.R. zatvorske dane.

Ona kaže da život u zatvoru nije ni nalik onome što se prikazuje u filmovima, da nema klanova ili vođe koji zavode red.

Kao u „Velikom bratu“

- Ljudi misle da te tako svaki dan ubijaju od batina, da te šutiraju, gaze. To nije tačno. Stražarke su korektne, s njima, nema problema, a pritvorenice – kako koja. Ako si ti ok, i one su ok. Naravno da niko neće da trpi vređanje, pretnje i provokacije. Naročito zato što su tamo emocije prenaglašene. Svaka emocija je duplo veća nego u realnom svetu – objašnjava bivša zatvorenica.

B.R. kaže da je u zatvoru kao u Velikom bratu, jer je svaki deo paviljona pokriven kamerama, osim soba. Tamo je sat kao tri sata, a dan kao 5 godina. Od 24 sata, 22 si u sobi s cimerkama. Kada nekome dođe pismo ili poseta, to je kao praznik. I radost i tuga u isto vreme. Kad jednoj stigne pismo, sve plačemo – kaže B.R.

Ona opisuje kako su izgledali njeni susreti sa porodicom.

- Imala sam zatvorene posete, preko stakla. Kad mi porodica dođe, meni sve vreme stoji knedla u grlu. Pred njima se pravim da sam jaka i da se super osećam, a kad odem u sobu, satima plačem... - priča B.R.