СЕЋАТЕ СЕ ТЕОДОРЕ, ОСУМЊИЧЕНЕ ЗА УБИСТВО МАЈКЕ И БАБЕ? Проговорила њена цимерка из затвора и све ОТКРИЛА!

- Питали су ме по изласку из Централног затвора како сам могла да заспим поред убице у ћелији, како сам преживљавала сусрете са женама криминалцима и како сам уопште опстала у тим тешким условима. Прошла сам ситуације у којима би и нормалан човек полудео, али сам после овог искуства схватила шта су праве животне вредности.

Овако почиње исповест Б.Р. (30), која је три месеца провела у Централном затвору у Београду, у женском делу овог казамата. Саговорница је детаљно описала живот иза зидина затвора, где је била окружена ситним преваранткињама, дилерима дроге, крадљивцима, али и бруталним убицама.

Без светлости и ваздуха

Б.Р. објашњава да се први пут у животу нашла иза решетака јер је осумњичена за превару, коју, како тврди, није починила, па је због тога 90 дана делила ћелију чак и са злочинцима.

- Тамо је језиво, као у паклу. Била сам у соби два и по са два. Ваздуха нема, природне светлости нема, а сијалица је упаљена од 7 ујутро до 23. То је баш напорно, и за очи и за психу. У ћелији су две касете, на зиду је телевизор, један сто и две клупе. Имамо и тоалет са чучавцем и тушем. Добро је то што топле воде има стално и можемо да се купамо – почиње причу Б.Р. описујући своју ћелију у Бачванској улици.

Свој боравак у притвору описује као нешто најгоре што јој се десило у животу и нешто што не би пожелела ни најгорем непријатељу. Каже да није осећала страх када се први пут очи у очи нашла са убицама, али ситуацију описује речима: „И нормалан би полудео“.

- Масец данан након мог доласка у ЦЗ, у ћелију су преместили глумицу Теодору Викторовић, која је осумњичена за убиство мајке и бабе. Детаљно ми је описала шта се десило. Прича и плаче. Каже да јој је живот са мајком личио на кућни притвор. У том разговору сам схватила да је она напаћена душа и да не треба никоме судити. Дружиле смо се и добро слагале све време. По изласку из затвора питали су ме како могу да заспим поред убице. Одговорила сам има да је она тамо нормална жена, нисам имала тразлога за страх – описује Б.Р. затворске дане.

Она каже да живот у затвору није ни налик ономе што се приказује у филмовима, да нема кланова или вође који заводе ред.

Као у „Великом брату“

- Људи мисле да те тако сваки дан убијају од батина, да те шутирају, газе. То није тачно. Стражарке су коректне, с њима, нема проблема, а притворенице – како која. Ако си ти ок, и оне су ок. Наравно да нико неће да трпи вређање, претње и провокације. Нарочито зато што су тамо емоције пренаглашене. Свака емоција је дупло већа него у реалном свету – објашњава бивша затвореница.

Б.Р. каже да је у затвору као у Великом брату, јер је сваки део павиљона покривен камерама, осим соба. Тамо је сат као три сата, а дан као 5 година. Од 24 сата, 22 си у соби с цимеркама. Када некоме дође писмо или посета, то је као празник. И радост и туга у исто време. Кад једној стигне писмо, све плачемо – каже Б.Р.

Она описује како су изгледали њени сусрети са породицом.

- Имала сам затворене посете, преко стакла. Кад ми породица дође, мени све време стоји кнедла у грлу. Пред њима се правим да сам јака и да се супер осећам, а кад одем у собу, сатима плачем... - прича Б.Р.