"Sina sam prepoznao po patikama, ležali su jedno pored drugog.." Otac ubijenih brata i sestre iz Dubone otvorio dušu: Ispričao potresne detalje kobnog 4. maja kada je Srbija zanemela zbog masovnog ubistva

Tog 4. maja 2023. godine u školskom dvorištu Uroš Blažić, koji je osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 20 godina, ubio im je sina Milana i ćerku Kristinu, kao i još sedmoro mladih ljudi, a 12 ranio. 

- Najteže mi je što idu praznici, Božić, slava, mi nemamo više s kim da slavimo. To su bili praznici koji su bili za nas, da se skupimo, šalimo, pričamo... - počinje svoju ispovest Saša Panić, otac ubijenih Milana i Kristine.

- Nadam se da ćemo se sresti jednog dana. Ne mogu da se pomirim kada mi neko kaže da su na boljem mestu, verujem da su na boljem mestu, ali nije bilo vreme. Za njih je i dalje mesto bilo u ovom domu, koji smo stvarali za njih. Nadam se da ćemo se sresti, na tom boljem mestu.

Kako kaže, Milan i Kristina su bili nerazdvojini.

- Bili su kao blizanci, nisu se razdvajali. Stalno su se šalili, grlili, skoro svaka fotografija je njih dvoje zagrljeni. Zvao ju je ''mališa''. Voleli su se, nisu se razdvajali kao ni to veče, ona je htela da ide, pozvala ga je i on nije mogao da je odbije.

Posle ''Ribnikara'' rekao da ne zna šta bi se desilo da neko njegovoj deci presudi

Samo dan pre nego što je Uroš Blažić, ubio njihovu decu, i još sedmoro, Saša Panić je čuo za masovno ubistvo u OŠ ''Vladislav Ribnikar''.

- Tog 3. maja sam prskao voće ceo dan i brat od strica je svratio na kafu i ispričao mi šta se dogodilo. Rekao sam da ne mogu ni da zamislim šta bih radio kada bi mi neko ubio decu, ne znajući da će mi se sutradan isto desiti - priča Saša.

Poslednji trenuci sa Milanom i Kristinom

Saša Panić se prisetio i poslednjih trenutaka sa svojom decom.

- Milan je došao iz noćne, baš je bio umoran i legao je da spava, a Kristina je bila u školi. Oko jedan sat me je zvala da mi kaže da nije uspela da preda za dozvolu, jer joj je istekao lekarski, na šta sam joj ja rekao da ne brine. Došla je kući oko tri sata, a Milan se probudio oko šest. Pričali smo, šalili smo se. Milana su zvali da ide za Beograd, na obezbeđuju utakmicu koja je bila tu noć, nakon sat vremena su ga zvali da ipak ne treba da ide...

Kako je rekao, Milan je retko izlazio, i tu noć su neplaniralno rešili da odu napolje.

- Otišli su oko pola deset i više se nisu vratili!

Prijatelji vikali na kapiju

Saša Panić ističe da se njegova deca nikada ni sa kim nisu posvađala, a kamoli potukla, te da muje bilo čudno kada su ga prijatelji zvali i rekli da je došlo do tuče u školskom. Pokušao je da dobije sina i ćerku na telefon, ali se oni nikada nisu javili na njegov poziv.

- U 23 i 15 su me zvali prijatelji, vikali su na kapiju i rekli da požurim, da su se deca potukla. Uplašio sam se, počeo da se oblačim, zvao sam Milana, ali se nije javljao, pokušao sam Kristinu da dobijem, ali se ni ona nije javljala. Video sam da nešto nije u redu jer su prijatelji jurili kolima. Ispred školskog dvorišta je bio ogroman broj ljudi, policije i žandarmerije. Potrčao sam, desetak policajaca me je uhvatilo, ali me nisu zadržali, dogurao sam ih do dece moje koja su ležala na putu. Video sam Milana, prepoznao sam ga po patikama, a Kristinu nisam prepoznao. Pomislio sam ''samo da nije i ona''! Kada sam se probio bliže, shvatio sam da i ona leži pored njega. Tada nisam znao ko mi je ubio decu. Radiša je naišao, i stariji sin, ljudi su počeli da ih psuju, neko je rekao ''vidiš li šta ti je sin uradio?!'' Tada sam shvatio da mi je njegov sin ubio decu...

Kako nam je rekao, ni dan danas ne zna zašto mu je Uroš ubio decu.

- Sve vreme sam tražio taj razlog na suđenju. I sam je rekao da nije imao sukob sa njima, onda mora da mi objasni zašto je pucao u njih. Iako je suđenje završeno, naša borba nije završena. Tražimo odgovornost za još ljudi, za saučesnike. Uroš je imao tolike prijave i konflikte, a ni za šta nije odgovarao, taj neko ko je sklanjao u fioku sve, mora da odgovara. Radiša nije mogao sam iz vojske da iznese naoružanje, Biljana je saučesnik, znala je sve. Ima mnogo ljudi koji bi trebalo da odgovaraju, mislim da je Uroš za nekoga trebao da odradi posao.

Saša Panić veruje da Uroš nije iz čista mira pucao, već da mu je neko rekao da to uradi.

- Mislim i tvrdim da je ovo teroristički napad namenjen državi da se napravi neka pometnja, jer on je našu decu znao iz viđenja. Školsko dvorište je neosvetljeno. Bezbroj puta sam tu prolazio. Mesto gde su oni sedeli je neosvetljeno vide se samo siluete. On je pucao, samo da bi pucao, nije bitno u koga. Isto tako je u Malom Orašju.

Blažići bez empatije

Panić kaže da su nakon samo nekoliko dana, Blažići tražili da idu u crkvu da lome kolač.

-  Odmah 6. maja su tražili od policije da ih odvede u crkvu, da lome kolač. Dabogda ih ubilo.

Ističe da je Biljana Blažić u sudnici okrenutih leđa izjavila saučešće porodicama.

- Bilo je samo reda radi, iskreno, i da je došla na kapiju, ništa mi ne bi znalilo. Možda i bolje što se još uvek ne bi sreli, jer ne znam šta bi se desilo da dođe do našeg susreta. Za sve ovo vreme prošli smo mnogo teških trenutak, borili smo se da izborimo pravdu, ali ona nije adekvatna i mi nećemo da se pomirimo sa tim. Ukoliko im sud smanji kaznu imamo ideju šta ćemo da uradimo. Mi nemamo šta da izgubimo više.

Biljana Blažić prijavila Sašu Panića i Milosava Todorovića

Saša kaže da ih je Biljana Blažić čak prijavila policiji.

- Tog dana bili smo ja i Todorović u Smederevu, išli smo kod tužioca. Kada smo izašli iz zgrade ona nas je videla. Pozvala je policiju i rekla da se ne oseća sigurno. Nismo ni znali da nas je prijavila, dok mi policija nije došla na vrata. Objasnio sam im da je nismo ni videli. A da što se tiče njenog straha i treba da se oseća nebezbedno s obzirom na to šta je njen sin uradio. Ceo život treba da se oseća nesigurno. 

'"Ja bih se ubio''

Panić dodaje i da zna šta bi on uradio da su njegova deca uradila ono što je uradio Uroš Blažić.

- Moj sin i ćerka, siguran sam, nikada ne bi uradila ovako nešto, a kada bih doživeo da moj sin ovako nešto uradi, ja bih se ubio. Ne bih imao ni smelosti ni hrabrosti da nekoga pogledam u oči.

Presuda Urošu Blažiću

Uroš Blažić je osuđen na maskimalnu kaznu zatvor od 20 godina jer u vreme monstruoznih ubistva nije imao narvšenu 21 godinu, a za roditelje ubijene dece, ta kazna nije dovoljna.

- Nekoliko puta sam rekao da je ova kazna za njih nagrada. Kazna za ovakve monstrume, ne postoji. Kazna za njih smo mi roditelji, da nas puste da mi njima uradimo ovo što su oni nama, i to ne bi bilo dovoljno. Ovo je sramna i ponižavajuća kazna - zaključuje Saša Panić.

Izvor: Informer