"Сина сам препознао по патикама, лежали су једно поред другог.." Отац убијених брата и сестре из Дубоне отворио душу: Испричао потресне детаље кобног 4. маја када је Србија занемела због масовног убиства

Тог 4. маја 2023. године у школском дворишту Урош Блажић, који је осуђен на максималну казну затвора од 20 година, убио им је сина Милана и ћерку Кристину, као и још седморо младих људи, а 12 ранио. 

- Најтеже ми је што иду празници, Божић, слава, ми немамо више с ким да славимо. То су били празници који су били за нас, да се скупимо, шалимо, причамо... - почиње своју исповест Саша Панић, отац убијених Милана и Кристине.

- Надам се да ћемо се срести једног дана. Не могу да се помирим када ми неко каже да су на бољем месту, верујем да су на бољем месту, али није било време. За њих је и даље место било у овом дому, који смо стварали за њих. Надам се да ћемо се срести, на том бољем месту.

Како каже, Милан и Кристина су били нераздвојини.

- Били су као близанци, нису се раздвајали. Стално су се шалили, грлили, скоро свака фотографија је њих двоје загрљени. Звао ју је ''малиша''. Волели су се, нису се раздвајали као ни то вече, она је хтела да иде, позвала га је и он није могао да је одбије.

После ''Рибникара'' рекао да не зна шта би се десило да неко његовој деци пресуди

Само дан пре него што је Урош Блажић, убио њихову децу, и још седморо, Саша Панић је чуо за масовно убиство у ОШ ''Владислав Рибникар''.

- Тог 3. маја сам прскао воће цео дан и брат од стрица је свратио на кафу и испричао ми шта се догодило. Рекао сам да не могу ни да замислим шта бих радио када би ми неко убио децу, не знајући да ће ми се сутрадан исто десити - прича Саша.

Последњи тренуци са Миланом и Кристином

Саша Панић се присетио и последњих тренутака са својом децом.

- Милан је дошао из ноћне, баш је био уморан и легао је да спава, а Кристина је била у школи. Око један сат ме је звала да ми каже да није успела да преда за дозволу, јер јој је истекао лекарски, на шта сам јој ја рекао да не брине. Дошла је кући око три сата, а Милан се пробудио око шест. Причали смо, шалили смо се. Милана су звали да иде за Београд, на обезбеђују утакмицу која је била ту ноћ, након сат времена су га звали да ипак не треба да иде...

Како је рекао, Милан је ретко излазио, и ту ноћ су непланирално решили да оду напоље.

- Отишли су око пола десет и више се нису вратили!

Пријатељи викали на капију

Саша Панић истиче да се његова деца никада ни са ким нису посвађала, а камоли потукла, те да мује било чудно када су га пријатељи звали и рекли да је дошло до туче у школском. Покушао је да добије сина и ћерку на телефон, али се они никада нису јавили на његов позив.

- У 23 и 15 су ме звали пријатељи, викали су на капију и рекли да пожурим, да су се деца потукла. Уплашио сам се, почео да се облачим, звао сам Милана, али се није јављао, покушао сам Кристину да добијем, али се ни она није јављала. Видео сам да нешто није у реду јер су пријатељи јурили колима. Испред школског дворишта је био огроман број људи, полиције и жандармерије. Потрчао сам, десетак полицајаца ме је ухватило, али ме нису задржали, догурао сам их до деце моје која су лежала на путу. Видео сам Милана, препознао сам га по патикама, а Кристину нисам препознао. Помислио сам ''samo да није и она''! Када сам се пробио ближе, схватио сам да и она лежи поред њега. Тада нисам знао ко ми је убио децу. Радиша је наишао, и старији син, људи су почели да их псују, неко је рекао ''видиш ли шта ти је син урадио?!'' Тада сам схватио да ми је његов син убио децу...

Како нам је рекао, ни дан данас не зна зашто му је Урош убио децу.

- Све време сам тражио тај разлог на суђењу. И сам је рекао да није имао сукоб са њима, онда мора да ми објасни зашто је пуцао у њих. Иако је суђење завршено, наша борба није завршена. Тражимо одговорност за још људи, за саучеснике. Урош је имао толике пријаве и конфликте, а ни за шта није одговарао, тај неко ко је склањао у фиоку све, мора да одговара. Радиша није могао сам из војске да изнесе наоружање, Биљана је саучесник, знала је све. Има много људи који би требало да одговарају, мислим да је Урош за некога требао да одради посао.

Саша Панић верује да Урош није из чиста мира пуцао, већ да му је неко рекао да то уради.

- Мислим и тврдим да је ово терористички напад намењен држави да се направи нека пометња, јер он је нашу децу знао из виђења. Школско двориште је неосветљено. Безброј пута сам ту пролазио. Место где су они седели је неосветљено виде се само силуете. Он је пуцао, само да би пуцао, није битно у кога. Исто тако је у Малом Орашју.

Блажићи без емпатије

Панић каже да су након само неколико дана, Блажићи тражили да иду у цркву да ломе колач.

-  Одмах 6. маја су тражили од полиције да их одведе у цркву, да ломе колач. Дабогда их убило.

Истиче да је Биљана Блажић у судници окренутих леђа изјавила саучешће породицама.

- Било је само реда ради, искрено, и да је дошла на капију, ништа ми не би зналило. Можда и боље што се још увек не би срели, јер не знам шта би се десило да дође до нашег сусрета. За све ово време прошли смо много тешких тренутак, борили смо се да изборимо правду, али она није адекватна и ми нећемо да се помиримо са тим. Уколико им суд смањи казну имамо идеју шта ћемо да урадимо. Ми немамо шта да изгубимо више.

Биљана Блажић пријавила Сашу Панића и Милосава Тодоровића

Саша каже да их је Биљана Блажић чак пријавила полицији.

- Тог дана били смо ја и Тодоровић у Смедереву, ишли смо код тужиоца. Када смо изашли из зграде она нас је видела. Позвала је полицију и рекла да се не осећа сигурно. Нисмо ни знали да нас је пријавила, док ми полиција није дошла на врата. Објаснио сам им да је нисмо ни видели. А да што се тиче њеног страха и треба да се осећа небезбедно с обзиром на то шта је њен син урадио. Цео живот треба да се осећа несигурно. 

'"Ја бих се убио''

Панић додаје и да зна шта би он урадио да су његова деца урадила оно што је урадио Урош Блажић.

- Мој син и ћерка, сигуран сам, никада не би урадила овако нешто, а када бих доживео да мој син овако нешто уради, ја бих се убио. Не бих имао ни смелости ни храбрости да некога погледам у очи.

Пресуда Урошу Блажићу

Урош Блажић је осуђен на маскималну казну затвор од 20 година јер у време монструозних убиства није имао нарвшену 21 годину, а за родитеље убијене деце, та казна није довољна.

- Неколико пута сам рекао да је ова казна за њих награда. Казна за овакве монструме, не постоји. Казна за њих смо ми родитељи, да нас пусте да ми њима урадимо ово што су они нама, и то не би било довољно. Ово је срамна и понижавајућа казна - закључује Саша Панић.

Извор: Информер