"U subotu je kidnapovan, a mi smo Košutnjakom šetali u petak uveče" Stambolićev dugogodišnji prijatelj otkrio brutalne detalje otmice

Verovalo se da je motiv njegove otmice i ubistva, bio strah članova porodice Milošević da bi mu on mogao biti ozbiljan politički protivnik na izborima te godine. Sve dok nije pronađeno telo, slučaj se vodio kao nestanak i otmica. Tajnu ubistva Stambolića otkriva Ljubomir Mihajlović, čuveni Ljuba Šiptar, bivši direktor Komercijalne banke. Sudeći po njegovom svedočenju, Stambolić bi izbegao atentat da su njegovi dželati znali šta planira da odgovori liderima DOS-a. Ljuba Šiptar bio je poslednji koji je razgovarao sa Stambolićem pre nego što će ga oteti i ubiti:

- Bili smo više nego braća. Zaposlio sam mu ćerku iako me je molio da to ne radim, jer ga, govorio mi je, službe prate, pa ću imati posledice od Miloševića. Nije me bilo briga, uradio sam to iz poštovanja prema njemu. I s velikim zadovoljstvom. Stambolić je, tvrdim vam, bio bolji političar od Miloševića, bio je vizionar. Imao je odlične odnose sa Albancima - priča Ljuba Šiptar i dodaje da bi "Kosovo bilo u okviru Srbije" da je Stambolić ostao na vlasti i da ga Milošević nije smenio krajem osamdesetih.

Stambolić je tokom osamdesetih godina prošlog veka bio najbliži saradnik Slobodana Miloševića, tačnije bilo je obrnuto - Milošević je bio saradnik Stambolića. I tako sve do Osme sednice i čuvenog obračuna kada je smenjen, posle čega počinje neprikosnovena vladavina Miloševića. Najave da bi Stambolić mogao da se kandiduje za predsednika Srbije, porodica Milošević videla je kao pretnju i veliki povratak čoveka kog su 14 godina ranije politički uklonili.

- U subotu je kidnapovan, a mi smo Košutnjakom šetali u petak uveče. Šetali smo do jedanaest uveče, na rastanku mi je rekao: 'Ljubo, sutra imam važan sastanak, DOS s Latinkom Perović hoće da me kandiduje da, umesto Vojislava Koštunice, budem protivkandidat Miloševiću na predsedničkim izborima. Spremam se da im sutra u 11 časova saopštim da to neću da prihvatim. Jedna ćerka mi je navodno stradala u saobraćajnoj nesreći u Budvi, ali pouzdano znam da ju je ubio režim, hoću da mi druga ćerka i sin ostanu živi i zdravi'. Sutradan je kidnapovan. Plakao sam kao dete kad sam čuo. A da se kandidovao za predsednika - pobedio bi Miloševića. Ivana su voleli ljudi - otkriva Ljuba Mihajlović.

Podsetimo, presudom Specijalnog suda, za ubistvo Stambolića osuđeni su pripadnici Jedinice za specijalne operacije, kao i pojedini čelnici Resora Državne bezbednosti Srbije. Utvrđeno je da su pripadnici JSO oteli Stambolića oko 10 sati ujutru, na Košutnjaku dok je trčao. Ubacili su ga u kombi, prelepili mu usta lepljivom trakom, stavili džak na glavu, odvezli na Frušku goru i oborili na kolena ispred već unapred iskopane jame. Onda mu je Branko Berček, prišao s leđa i ispalio dva hica u glavu.

Telo je bačeno u jamu sa živim krečom. Stambolićevo telo pronađeno je tek 2003. tokom akcije "Sablja", a posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, za šta su osuđeni pripadnici JSO i kriminalnog "zemunskog klana". Zločin je otkriven tako što je policiju do mesta ubistva doveo Nenad Šare, nekadašnji pripadnik Jedinice, koji je dobio status svedoka saradnika.

- Dobili smo naređenje od Legije da otmemo i ubijemo Ivana Stambolića, a na Fruškoj gori u njega je pucao Berček. Mesec dana smo pratili Stambolića. Koristili smo vozila JSO, "jugo", "pasat", kao i beli i plavi kombi. Ovaj beli kombi nam je u toku praćenja Stambolića ukraden, a u njemu su bili kreč i 20 litara vode. Posle smo dobili drugi beli kombi i nastavili praćenje. Legijina naređenja morali smo da izvršavamo, jer bi u suprotnom završili kao Stambolić - rekao je Šare.

Ko je Ivan Stambolić?

Rodom iz "dinastije Stambolić" iz ivanjičkog kraja, Ivan (1936) nije bio viđen za političara. Sestrić jednog od najuticajnijih srpskih funkcionera posle Drugog svetskog rata Petra Stambolića, upisao se u srednju industrijsku školu u Rakovici – jer su trojici njegove braće bile namenjene intelektualne karijere, a njemu plavo radničko odelo. Ivan je počeo kao kvalifikovani metalostrugar u Industriji motora Rakovica, pa je onda radio u Čačku, ali je na svoju ruku završio i Pravni fakultet. Tad počinje i njegov uspon uz političke lestvice.

Radio je u čuvenom beogradskom rasadniku političkog kadra "Tehnogasu" (odakle je potekao i Slobodan Milošević). Postao je predsednik Privredne komore Beograda (mesto na koje je kasnije došao Dragiša Pavlović, čovek koji je bio povod za razlaz Miloševića i Stambolića). Usledile su mnoge druge funkcije, pa onda uticajno mesto predsednika Gradskog komiteta beogradskih komunista, koje je predstavljalo odskočnu dasku za položaj šefa komunista u Srbiji. Tu je sam izabrao sebi naslednika – Slobodana Miloševića, ne obazirući se na protivljenje iskusnog srpskog političara Draže Markovića, koji je u Miloševiću odmah prepoznao previše strasnog vlastoljupca.

Suđenje za ubistvo Stambolića bilo je objedinjeno sa postupkom za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Prvostepena odluka doneta je 2005. i to je bila prva presuda na maksimalnih 40 godina zatvora za počinioce zločina. Nakon toga ulagane su silne žalbe obe strane stranaka u postupku, naložena ponavljanja suđenja...

Konačno, 2007. godine, za ubistvo Stambolića, odlukom sedmočlanog sudskog veća Vrhovnog suda Srbije, trećestepenom presudom, pravosnažno su osuđeni najviši funkcioneri Državne bezbednosti i pripadnici JSO. Tada je prvi čovek tadašnjeg RDB Radomir Marković osuđen na 15 godina zatvora, Milorad Ulemek Legija i Branko Berček po 40, Nenad Bujošević - 35, Leonid Milivojević i Duško Maričić po 30, Nenad Ilić 15, a Milorad Bracanović na dve godine. Niko od njih nije priznao da je učestvovao u otmici, odnosno likvidaciji Ivana Stambolića.

Srbija Danas/Kurir