"У суботу је киднапован, а ми смо Кошутњаком шетали у петак увече" Стамболићев дугогодишњи пријатељ открио бруталне детаље отмице
Убиство Стамболића пуне три године било је велика мистерија, све док током акције "Сабља" у марту 2003. године припадници "земунског клана" нису открили место на ком је закопано тело некадашњег председника председништва СР Србије.
Веровало се да је мотив његове отмице и убиства, био страх чланова породице Милошевић да би му он могао бити озбиљан политички противник на изборима те године. Све док није пронађено тело, случај се водио као нестанак и отмица. Тајну убиства Стамболића открива Љубомир Михајловић, чувени Љуба Шиптар, бивши директор Комерцијалне банке. Судећи по његовом сведочењу, Стамболић би избегао атентат да су његови џелати знали шта планира да одговори лидерима ДОС-а. Љуба Шиптар био је последњи који је разговарао са Стамболићем пре него што ће га отети и убити:
- Били смо више него браћа. Запослио сам му ћерку иако ме је молио да то не радим, јер га, говорио ми је, службе прате, па ћу имати последице од Милошевића. Није ме било брига, урадио сам то из поштовања према њему. И с великим задовољством. Стамболић је, тврдим вам, био бољи политичар од Милошевића, био је визионар. Имао је одличне односе са Албанцима - прича Љуба Шиптар и додаје да би "Косово било у оквиру Србије" да је Стамболић остао на власти и да га Милошевић није сменио крајем осамдесетих.
Стамболић је током осамдесетих година прошлог века био најближи сарадник Слободана Милошевића, тачније било је обрнуто - Милошевић је био сарадник Стамболића. И тако све до Осме седнице и чувеног обрачуна када је смењен, после чега почиње неприкосновена владавина Милошевића. Најаве да би Стамболић могао да се кандидује за председника Србије, породица Милошевић видела је као претњу и велики повратак човека ког су 14 година раније политички уклонили.
- У суботу је киднапован, а ми смо Кошутњаком шетали у петак увече. Шетали смо до једанаест увече, на растанку ми је рекао: 'Љубо, сутра имам важан састанак, ДОС с Латинком Перовић хоће да ме кандидује да, уместо Војислава Коштунице, будем противкандидат Милошевићу на председничким изборима. Спремам се да им сутра у 11 часова саопштим да то нећу да прихватим. Једна ћерка ми је наводно страдала у саобраћајној несрећи у Будви, али поуздано знам да ју је убио режим, хоћу да ми друга ћерка и син остану живи и здрави'. Сутрадан је киднапован. Плакао сам као дете кад сам чуо. А да се кандидовао за председника - победио би Милошевића. Ивана су волели људи - открива Љуба Михајловић.
Подсетимо, пресудом Специјалног суда, за убиство Стамболића осуђени су припадници Јединице за специјалне операције, као и поједини челници Ресора Државне безбедности Србије. Утврђено је да су припадници ЈСО отели Стамболића око 10 сати ујутру, на Кошутњаку док је трчао. Убацили су га у комби, прелепили му уста лепљивом траком, ставили џак на главу, одвезли на Фрушку гору и оборили на колена испред већ унапред ископане јаме. Онда му је Бранко Берчек, пришао с леђа и испалио два хица у главу.
Тело је бачено у јаму са живим кречом. Стамболићево тело пронађено је тек 2003. током акције "Сабља", а после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, за шта су осуђени припадници ЈСО и криминалног "земунског клана". Злочин је откривен тако што је полицију до места убиства довео Ненад Шаре, некадашњи припадник Јединице, који је добио статус сведока сарадника.
- Добили смо наређење од Легије да отмемо и убијемо Ивана Стамболића, а на Фрушкој гори у њега је пуцао Берчек. Месец дана смо пратили Стамболића. Користили смо возила ЈСО, "југо", "пасат", као и бели и плави комби. Овај бели комби нам је у току праћења Стамболића украден, а у њему су били креч и 20 литара воде. После смо добили други бели комби и наставили праћење. Легијина наређења морали смо да извршавамо, јер би у супротном завршили као Стамболић - рекао је Шаре.
Ко је Иван Стамболић?
Родом из "династије Стамболић" из ивањичког краја, Иван (1936) није био виђен за политичара. Сестрић једног од најутицајнијих српских функционера после Другог светског рата Петра Стамболића, уписао се у средњу индустријску школу у Раковици – јер су тројици његове браће биле намењене интелектуалне каријере, а њему плаво радничко одело. Иван је почео као квалификовани металостругар у Индустрији мотора Раковица, па је онда радио у Чачку, али је на своју руку завршио и Правни факултет. Тад почиње и његов успон уз политичке лествице.
Радио је у чувеном београдском расаднику политичког кадра "Техногасу" (одакле је потекао и Слободан Милошевић). Постао је председник Привредне коморе Београда (место на које је касније дошао Драгиша Павловић, човек који је био повод за разлаз Милошевића и Стамболића). Уследиле су многе друге функције, па онда утицајно место председника Градског комитета београдских комуниста, које је представљало одскочну даску за положај шефа комуниста у Србији. Ту је сам изабрао себи наследника – Слободана Милошевића, не обазирући се на противљење искусног српског политичара Драже Марковића, који је у Милошевићу одмах препознао превише страсног властољупца.
Суђење за убиство Стамболића било је обједињено са поступком за атентат на Вука Драшковића у Будви. Првостепена одлука донета је 2005. и то је била прва пресуда на максималних 40 година затвора за починиоце злочина. Након тога улагане су силне жалбе обе стране странака у поступку, наложена понављања суђења...
Коначно, 2007. године, за убиство Стамболића, одлуком седмочланог судског већа Врховног суда Србије, трећестепеном пресудом, правоснажно су осуђени највиши функционери Државне безбедности и припадници ЈСО. Тада је први човек тадашњег РДБ Радомир Марковић осуђен на 15 година затвора, Милорад Улемек Легија и Бранко Берчек по 40, Ненад Бујошевић - 35, Леонид Миливојевић и Душко Маричић по 30, Ненад Илић 15, а Милорад Брацановић на две године. Нико од њих није признао да је учествовао у отмици, односно ликвидацији Ивана Стамболића.
Србија Данас/Курир