Од ситних криминалаца до немилосрдних убица: Овако је настао Земунски клан, а детаљи из живота Шиптара и Кума и даље интригирају

Серија "Сабља" која је привукла огромну пажњу у читавом региону, освојила награде у Кану и Брну, имала премијеру у Београду, Сарајеву и Лесковцу, стигла је и на мале екране 2. новембра, сваког викенда на РТС 1 од 20 часова. Због тематике којом се бави серија - убиство премијера Зорана Ђинђиђа, као и акције "Сабља" која је уследила након тога, поново су у жижу јавности дошли сви учесници овог убиства. Његов атентат тада је организовао земунски клан у сарадњи са некадашњим шефом Јединице за специјалне операције Милорадом Улемеком Легијом.

Како је настао земунски клан

 - Рађање земунског клана почело је спорадично. Мање од годину и по дана требало је да ова подземна група, предвођена некадашњим ситним криминалцем Душаном Спасојевичем Шиптаром, постане страх и трепет у региону. Још 1997. Душан Спасојевић и Миле Луковић су све личне ствари држали у два завежљаја направљена од чаршава. Ништа друго нису имали. Само три године касније биће немилосрдне убице, на челу најјачег криминалног клана који је хладнокрвно сејао смрт сваком ко би им стао на пут! Иза себе су имали државу, у лику Милорада Улемека Легије, команданта Јединице за специјалне операције, државне оружане формације!

Успон "земунског клана" деведесетих, на чијем челу су били Душан Спасојевић звани "Шиптар" и Милан Луковић, односно "Кум", и даље је предмет бројних прича и шпекулација када су многа њихова злочиначка дела у питању. Међутим, оно што и даље важи за мистерију, упркос званичној верзији догађаја, јесте њихова брутална смрт када их је група "сајеваца" окружила и изрешетала приликом покушаја бекства.

Два кума почела са ситним крађама

  Њихов уплив у криминални миље датира с почетка деведесетих... Из родног Реткоцера у општини Медвеђа, Душан Спасојевић, којег су због места рођења називали Шиптар, стигао је у Београд 1993. За својим најбољим другом из детињства, који му касније постаје и венчани кум, такође из Медвеђе, убрзо долази и Миле Луковић Кум. У Београду су одмах почели са ситним крађама.

"Ухапсили смо их  95. због обијања аутомобила на паркингу код ВМА. У то време су тамо смештани рањеници из БиХ, а већини је родбина долазила из унутрашњости или из иностранства. Остављали су на паркингу аутомобиле, често с торбама пуним ствари, јер нису могли да их вуку у болницу. Ту су ове битанге обијале возила и крале ствари људима који су дошли да посете рањенике! Барабе, то је било толико одвратно", говорио је о њима својевремено бивши начелник УБПОК Бора Бањац.

  Ова славна епизода Спасојевића и Луковића догодила се само пет година пре него што ће постати недодирљив центар моћи у Србији.

Продавали дрогу за Чумета

Као ситне криминалце, Спасојевића и Луковића под своје окриље прихвата Љубиша Буха Чуме, за којег су продавали дрогу, углавном у Земуну и Новом Београду. После првог привођења због препродаје наркотика полицајци су са овим двојцем склопили договор - пуштање на слободу мораће да надокнаде цинкарењем других дилера наркотика. Пуковник полиције у пензији Миле Новаковић наводи пример:

- Неко време су били неформална веза полицији, јер никад званично нису регистровани као такви. Касније, кад су постали озбиљни дилери, подметањем дроге покушали су да добију поене код полиције и да истовремено елиминишу конкуренцију. Једном су Албанцу, власнику цвећаре на Каленић пијаци, потурили дрогу у кутију поред радње, око 100 грама лошег хероина. Међутим, било је провидно, инспектори су то схватили истог дана. Други пут су заједно с Миладином Сувајџићем званим Ђура Мутави наместили у Новом Саду ситног дилера. Такав начин понашања им је постао пракса и израсли су у мајсторе манипулације.

Дружина се тек од 1997. постепено увећавала. Прикључили су им се браћа Александар и Милош Симовић, Милан Јуришић, браћа Фишкал из Пожаревца, Нинослав Константиновић... Душан Крсмановић је, према изјави датој полицији, Спасојевића упознао 1997, кад је „чуо приче да он ради за државу и да обезбеђује политичаре“. У само неколико година вође касније формираног клана стичу огроман капитал и високе позиције у криминалу.

Постали су најмасовније криминално удружење

  Практично непознати у ширем криминалном миљеу до 2000, Спасојевић и Луковић успевају да оформе најмасовније криминално удружење у Србији, поједини полицајци верују - и у овом делу Европе. Да парадокс буде већи, краткотрајна историја „земунског клана“, посматрана кроз делатност његових предводника Дуће и Кума, ни приближно није импресивна каквом су је сами приказивали. Сасвим другачији утисак важио је за Љубишу Буху Чумета и његов „сурчински клан“.

База у Сурчину

Адреса с које су вође „земунског клана“ одскочиле у високи криминал никако није била Шилерова улица у Земуну, где су Спасојевић и Луковић изградили србијанску верзију хацијенде за своје породице и састајалиште припадника клана, већ Чуметова „Котобања“ у Сурчину. Уосталом, тамо су пренели и већину оружја украденог 5. октобра 2000. из полицијске станице Стари град. За убиства која су потом починили углавном Сретко Калинић и Миле Луковић употребили су управо украдене „калашњикове“.

Спасојевићево демонстрирање моћи у клану

Јачањем утицаја у српском подземљу, Душан Спасојевић, вођа „земунског клана“, почиње да спроводи терор међу својим потчињенима. Супротно идиличној слици о неком јединству у банди, стварност је била знатно другачија.

Спасојевић је подређенима забрањивао да одлазе с породицом на море, свакодневно им је давао задатке да не би били без обавеза, одређивао месечне плате сходно положају у организацији - шефови региона од 1.000 до 3.000 марака, батинаши по 500 марака. Најбоље од њих, а то је била група од 15 чланова, награђивао је правом да добију стан, купе или саграде кућу.

Како су убијени Шиптар и Кум

Душан Спасојевић и Миле Луковић крили су се након атентата на премијера Зорана Ђинђића све до 27. марта 2003. године, када их је полиција пронашла и усмртила, према званичној верзији, јер су они први "припуцали" на полицију.

Србија Данас/Курир