DR BORIS BURSAĆ ZA SRBIJU DANAS: "Oluja” direktan nastavak genocidne politike NDH - Krajnji čas je da donesemo rezoluciju o genocidu nad Srbima

Na današnji dan pre 29 godina, na pravoslavni praznik Blage Marije napadom na sektore "Sever" i "Jug", snažnim granatiranjem Knina, Benkovca, Obrovca, Gračaca i okolnih sela, otpočeo je najmonstruozniji zločin protiv Srba zapadno od reke Drine i najveći pogrom u Evropi posle Drugog svetskog rata. 

Prema izveštaju koji je Franjo Tuđman podneo Hrvatskom saboru 15.01 1995. godine u operaciji "Oluja" učestvovalo je oko 200.000 vojnika iz Hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća odbrane, koji su dodatno podržani od strane pripadnika Specijalne policije Hrvatske, muslimanske armije iz BiH pod komandom Atifa Dudakovića, kao i NATO avijacije, dok su sa druge strane krajiški Srbi brojali jedva 30.000 vojnika. 

Dakle odnos snaga u najmanju ruku bio je 7:1 u korist agesora. Što bi rekao profesor Latinović sa Filozofskog fakulteta u Banjaluci "Nikada, tokom čitavog tog rata, nije se desilo da je jedna vojska imala takvu nadmoć brojčanu i tehničku kao što je hrvatska vojska imala na srpskom vojskom u Krajini, krajem avgusta 1995. godine". Ovako koncipirana zločinačka sila izvršila je monstruozne zločine nad srpskim narodom u Krajini, ovaj narod koji je preživeo genocid u Drugom svetskom ratu, narod Tesle,  za samo par dana ostao je bez svojih vekovnih ognjišta.
Uprkos tome što je oblast bila pod zaštitom UN-a (sektori Jug i Sever) i što su delegacije krajiških Srba od predstavnika UN-a i SAD-a, kao vodeće članice NATO-a, dobile garancije da napada na RSK neće biti, napad se ipak dogodio. 

Dakle pred nosom međunoradne zajednice, faktički uz njihovo prećutno odobravanje, zlikovačka sila skrojena od hrvatskih vojnika, policajaca, specijalaca, muslimanske armije BiH, NATO avijacije izvršila je svirepe zločine nad srpskim stanovništvom. Na najbrutalnije načine mučeni su i ubijani oni koji nisu hteli da napuste svoj kućni prag, bez obzira na pol i godine. Hrvatski zločinci, a za njima nisu zaostajali ni muslimanski, primenjivali su već uveliko oprobane metode likvidacija nad Srbima (klanja, spaljivanja, metak u potiljak, bacanje u jame...) ali i neke nove metode (zamrzavanje i spaljivanje hemikalijama), pljačkane su i spaljivane kuće, uništavani usevi, s ciljem da se potpuno iskoreni sve što je srpsko.

I dok je cela Krajina bila pod artireljiskim napadom, gde je za 24 sata samo na Knin bačeno 2.500 raketa, dok su zločinci ubijali, pljačkali, palili, zatirali sve što je srpsko - Vrhovni komadant hrvatske vojske i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman pozivao je u ime “demokratske vlasti Hrvatske” Srbe da bez bojazni ostanu na svojim ognjištima. Kada je svaki otpor Srba prestao, agresor je nastavio da ubija ljude u izbegličkim kolonama, sve do Une i duboko u teritoriju Republike Srpske. 

Na putevima kojima su se kretale izbegličke kolone iz Krajine ostajali su leševi ubijenih artiljerijskim granatama i avionskim bombama. Majke su prepoznavale svoju stradalu decu jedino po zubićima, jer su samo oni ostali  nakon strašnih bombardovanja na Petrovačkoj cesti.

Uvek ponavljam onu rečenicu Karlosa Branka, zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH od 1994 do 1996. godine jer upravo ona najbolje oslikava stanje u Krajini u tom periodu: “Krajina je za Srbe postala pakao, groblje na otvorenom - ubijani su oni koji nisu uspeli ili nisu mogli da pobegnu zbog poodmaklih godina, pljačkane su i spaljivane kuće, uništavani usevi i sve to uz podršku najviših nivoa hrvatske države”. Područje zahvaćeno ovom monstruoznom akcijom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Krajina je poharana, razorena i zapaljena. Pred hordama zločinaca nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički, spomenici.

Na očigled međunarodne zajednice ubijeno je preko 2000 i proterano preko 250 hiljada Srba. Takođe uništeno je i srušeno 13.000 privrednih objekata, 182 zadruge, 56 zdravstvenih stanica, 78 pravoslavnih crkvi, 29 muzeja, 920 spomenika kulture, 181 groblje, 352 trgovačka objekta, 211 ugostiteljskih objekata, 410 zanatskih radnji, kao i svi industrijski pogoni. Pored nebrojanih, nesumnjivih dokaza, ovaj monstrozni zločin nad srpskim narodom ostao je nekažnjen. Počinioci ovih zločina, između ostalih i generali Ante Gotovina i Mladen Markač, osuđeni su 2011. godine u prvostepenom postupku na 24 i 18 godina zatvora da bi ih Veće haškog tribunala već 2012. godine oslobodilo svih optužbi. Od tada “Oluja” predstavlja najveći nekažnjeni zločin nakon Drugog svetskog rata.

Ono što ću uvek decidno tvrditi jeste činjenica da  je vojno-policijska operacija "Oluja” direktan nastavak genocidne politike NDH, odnosno završni čin sistematskog uništavanja svega što je srpsko u Hrvatskoj. Ono što u celosti nije sproveo Ante Pavelić u zločinačkoj NDH uspeo je Franjo Tuđman i hrvatski nacionalisti bez imalo griže savesti.

U periodu od 1941. do 1945. godine, u ustaškoj tvorevini NDH sprovođen je planski progon i istrebljenje Srba - poznat kao "GENOCID NAD SRBIMA". Nezavisna Država Hrvatska (NDH) oblikovana je rasističkom ideologijom krvi i tla, predstavljajući eklektički spoj elemenata nemačkog nacizma i italijanskog fašizma. U ovoj ustaškoj državi, sve aspekte života oblikuje i kontroliše Poglavnik i njegove ustaše. Ustaški režim ima samo jedan cilj da potpuno iskoreni sve što nije ustaško, shodno tome posebna pažnja posvećena je Srbima, nad kojima je sproveden brutalan genocid. Srbi nakon osnivanja NDH postaju primarna meta rasnih zakona. Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova potpisuje rasne zakone kojima Srbima oduzima državljanstvo, sredstva za život i imetak. Slično jevrejima u Trećem rajhu, Srbi su bili primorani da nose trake na rukama sa slovom - P -Pravoslavac. 

Pavelićev ministar i doglavnik, Mile Budak, “kreira i predlaže idejno rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj”: "Jedan dio Srba pobiti, drugi raseliti, a ostale prevesti na katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate" - Ova ustaška ideologija dovela je do genocida nad Srbima, koji je sprovođen kroz brutalna pogubljenja u logorima smrti, masovna ubistva, deportacije, etnička čišćenja i prisilna preobraćanja. Srbi su ubijani na najokrutnije načine, isključivo zbog svoje nacionalne pripadnosti  a ako ovome pridodamo činjenicu da  je u NDH funkcionisalo 24 logora poput Jasenovca, Jastrebarskog, Stare Gradiške, Jadovna, kao i jama smrti u Lici, Dalmaciji, Baniji i Kordunu možemo sa apsolutnim pravom reći da je NDH bila grobnica najvećeg broja Srba ikada stradalih u svim dotadašnjim ratovima i sukobima. Neoboriv dokaz genocidnim namerama NDH jeste logor Jastrebarsko. Njedan nemački ili italijanski logor tokom Drugog svetskog rata nije uspostavljen za decu, niti jedan - dok je Jastrebarsko tipični ustaški izum. U ovom logoru jadna srpska deca nisu imala identitet, bila su samo žrtve nemilosrde torture. Još jedan postojani dokaz, svakako je Jasenovac, ozloglašena fabrika smrti u kojoj su na 57 načina ubijani Srbi, Jevreji i Romi.

Međunarodna komisija za istinu o jasenovačkom sistemu hrvatskih koncentracionih logora zaključila je da je u Jasenovcu i Donjoj Gradini ubijeno više od 700.000 Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja od strane Hrvata. Tokom 1.337 dana postojanja logora Jasenovac, među žrtvama je bilo skoro 20.000 dece. S obzirom na podatak da je u NDH ukupno stradalo između 900.000 i 1.200.000 Srba, pitanje genocida nije predmet rasprave - genocid je u ovom slučaju potvrđena istorijska činjenica.

Kao što su Nemci nakon rata prošli kroz proces denacifikacije tako su i  Hrvati morali proći kroz proces deustašizacije. Međutim, umesto kažnjavanja Hrvata za genocid nad srpskim narodom primenjena je politika bratstva i jedinstva, koja je logično rezultirala relativizacijom ustaške ideologije tokom devedesetih godina prošlog veka. Upravo ćutanje i okretanje glave međunarodne zajednice od ustaških zločina nad Srbima u NDH rezultiralo je ponovljanjem istih ili sličnih zločina nad srpskim narodom. Nizale su se zločinačke hrvatske akcije: "Otkos" (1991), "Miljevački plato" (1992), "Bljesak" i "Oluja" (1995). Ove akcije, kao i prethodne, bile su direktno organizovane od strane hrvatske države i predstavljaju direktan nastavak genocidne politike hrvatskih vlasti prema srpskom narodu. “Brionski stenogram” neoboriv je dokaz genocidnim namerama Hrvatske države nad Srbima u Krajini. Na sastanku održanom 31. jula 1995. na Brionima, Tuđman je vojnom vrhu Hrvatske izjavio: "Tema naše današnje rasprave je naneti takve udarce da Srbi praktično nestanu sa ovih prostora… Imamo podršku Nemačke, NATO-a, a delimično i Amerike – stvar je hitna!" Ova izjava pokazuje da je cilj Tuđmana, kao i njegovog ideološkog prethodnika Pavelića, bio identičan – "potpuno očistiti Hrvatsku od Srba". Takođe još jedan neoboriv dokaz o genocidnim namerama hrvatskih vlasti je ona Tuđmanova rečenica koju je 1996. izgovorio u Hrvatskom saboru, koja i dan danas odzvanja u ušima krajiških Srba "Uspešnim izvođenjem akcije "Oluja" za svagda je rešen glavni unutrašnji problem hrvatske države”- dakle problem zvani Srbi više ne postoji. Trajno proterivanje srpskog stanovništva iz Krajine i stvaranje etnički čiste Hrvatske koje je otpočeo Ante Pavelić u NDH  sproveo je u delo Franjo Tuđman “otac moderne, evropske” Hrvatske - “Tisućljetni san” je dosanjan

Uvek kad se približi taj nesrećni 4. avgust prisetim se Dučićeve pesme "Sinu tisućljetne kulture", pogotovo one strofe  koju nam je ostavio u amanet kao svojevrsno upozorenje:

Još jednom ponavljam, kao Srbin, kao Krajišnik, “Oluja” je monstruozni zločin ujedno i direktan nastavak genocidne politike NDH. “Oluja” je posledica ne kažnjavanja Hrvata za svirepe zločine nad Srbima u NDH, zločin za koji niko nije odgovorao, zločin koji današnja Hrvatska, članica EU i NATO-a uz prisustvo nacističkih simbola, veliča i slavi, zločin koji i dalje traje. Stoga mi prvi moramo jasno i glasno govoriti ovom zločinu, ali i ostalim zločinima nad Srbima na prostorima Hrvatske. 

Krajnji je čas da u Narodnoj skupštini donesemo rezoluciju o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH, da osnujemo memorijalni centar genocida nad Srbima u NDH, da proglasimo dan sećanja na genocid nad Srbima u NDH. Ako želimo da sprečimo ponavljanje ovakvih monstruoznih zločina, moramo osnažiti kulturu pamćenja i jasno i glasno govoriti o našim žrtvama i stratištima našeg naroda, u suprotnom, večno će nam nad glavom visiti gore pomenuta Dučićeva strofa.