ДР БОРИС БУРСАЋ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: "Олуја” директан наставак геноцидне политике НДХ - Крајњи час је да донесемо резолуцију о геноциду над Србима

На данашњи дан пре 29 година, на православни празник Благе Марије нападом на секторе "Север" и "Југ", снажним гранатирањем Книна, Бенковца, Обровца, Грачаца и околних села, отпочео је најмонструознији злочин против Срба западно од реке Дрине и највећи погром у Европи после Другог светског рата. 

Према извештају који је Фрањо Туђман поднео Хрватском сабору 15.01 1995. године у операцији "Олуја" учествовало је око 200.000 војника из Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране, који су додатно подржани од стране припадника Специјалне полиције Хрватске, муслиманске армије из БиХ под командом Атифа Дудаковића, као и НАТО авијације, док су са друге стране крајишки Срби бројали једва 30.000 војника. 

Дакле однос снага у најмању руку био је 7:1 у корист агесора. Што би рекао професор Латиновић са Филозофског факултета у Бањалуци "Никада, током читавог тог рата, није се десило да је једна војска имала такву надмоћ бројчану и техничку као што је хрватска војска имала на српском војском у Крајини, крајем августа 1995. године". Овако конципирана злочиначка сила извршила је монструозне злочине над српским народом у Крајини, овај народ који је преживео геноцид у Другом светском рату, народ Тесле,  за само пар дана остао је без својих вековних огњишта.
Упркос томе што је област била под заштитом УН-а (сектори Југ и Север) и што су делегације крајишких Срба од представника УН-а и САД-а, као водеће чланице НАТО-а, добиле гаранције да напада на РСК неће бити, напад се ипак догодио. 

Дакле пред носом међунорадне заједнице, фактички уз њихово прећутно одобравање, зликовачка сила скројена од хрватских војника, полицајаца, специјалаца, муслиманске армије БиХ, НАТО авијације извршила је свирепе злочине над српским становништвом. На најбруталније начине мучени су и убијани они који нису хтели да напусте свој кућни праг, без обзира на пол и године. Хрватски злочинци, а за њима нису заостајали ни муслимански, примењивали су већ увелико опробане методе ликвидација над Србима (клања, спаљивања, метак у потиљак, бацање у јаме...) али и неке нове методе (замрзавање и спаљивање хемикалијама), пљачкане су и спаљиване куће, уништавани усеви, с циљем да се потпуно искорени све што је српско.

И док је цела Крајина била под артирељиским нападом, где је за 24 сата само на Книн бачено 2.500 ракета, док су злочинци убијали, пљачкали, палили, затирали све што је српско - Врховни комадант хрватске војске и председник Хрватске Фрањо Туђман позивао је у име “демократске власти Хрватске” Србе да без бојазни остану на својим огњиштима. Када је сваки отпор Срба престао, агресор је наставио да убија људе у избегличким колонама, све до Уне и дубоко у територију Републике Српске. 

На путевима којима су се кретале избегличке колоне из Крајине остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама и авионским бомбама. Мајке су препознавале своју страдалу децу једино по зубићима, јер су само они остали  након страшних бомбардовања на Петровачкој цести.

Увек понављам ону реченицу Карлоса Бранка, заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ од 1994 до 1996. године јер управо она најбоље осликава стање у Крајини у том периоду: “Крајина је за Србе постала пакао, гробље на отвореном - убијани су они који нису успели или нису могли да побегну због поодмаклих година, пљачкане су и спаљиване куће, уништавани усеви и све то уз подршку највиших нивоа хрватске државе”. Подручје захваћено овом монструозном акцијом напустило је готово целокупно српско становништво. Крајина је похарана, разорена и запаљена. Пред хордама злочинаца нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички, споменици.

На очиглед међународне заједнице убијено је преко 2000 и протерано преко 250 хиљада Срба. Такође уништено је и срушено 13.000 привредних објеката, 182 задруге, 56 здравствених станица, 78 православних цркви, 29 музеја, 920 споменика културе, 181 гробље, 352 трговачка објекта, 211 угоститељских објеката, 410 занатских радњи, као и сви индустријски погони. Поред небројаних, несумњивих доказа, овај монстрозни злочин над српским народом остао је некажњен. Починиоци ових злочина, између осталих и генерали Анте Готовина и Младен Маркач, осуђени су 2011. године у првостепеном поступку на 24 и 18 година затвора да би их Веће хашког трибунала већ 2012. године ослободило свих оптужби. Од тада “Олуја” представља највећи некажњени злочин након Другог светског рата.

Оно што ћу увек децидно тврдити јесте чињеница да  је војно-полицијска операција "Олуја” директан наставак геноцидне политике НДХ, односно завршни чин систематског уништавања свега што је српско у Хрватској. Оно што у целости није спровео Анте Павелић у злочиначкој НДХ успео је Фрањо Туђман и хрватски националисти без имало гриже савести.

У периоду од 1941. до 1945. године, у усташкој творевини НДХ спровођен је плански прогон и истребљење Срба - познат као "ГЕНОЦИД НАД СРБИМА". Независна Држава Хрватска (НДХ) обликована је расистичком идеологијом крви и тла, представљајући еклектички спој елемената немачког нацизма и италијанског фашизма. У овој усташкој држави, све аспекте живота обликује и контролише Поглавник и његове усташе. Усташки режим има само један циљ да потпуно искорени све што није усташко, сходно томе посебна пажња посвећена је Србима, над којима је спроведен бруталан геноцид. Срби након оснивања НДХ постају примарна мета расних закона. Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова потписује расне законе којима Србима одузима држављанство, средства за живот и иметак. Слично јеврејима у Трећем рајху, Срби су били приморани да носе траке на рукама са словом - П -Православац. 

Павелићев министар и доглавник, Миле Будак, “креира и предлаже идејно решење српског питања у Хрватској”: "Један дио Срба побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате" - Ова усташка идеологија довела је до геноцида над Србима, који је спровођен кроз брутална погубљења у логорима смрти, масовна убиства, депортације, етничка чишћења и присилна преобраћања. Срби су убијани на најокрутније начине, искључиво због своје националне припадности  а ако овоме придодамо чињеницу да  је у НДХ функционисало 24 логора попут Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке, Јадовна, као и јама смрти у Лици, Далмацији, Банији и Кордуну можемо са апсолутним правом рећи да је НДХ била гробница највећег броја Срба икада страдалих у свим дотадашњим ратовима и сукобима. Необорив доказ геноцидним намерама НДХ јесте логор Јастребарско. Њедан немачки или италијански логор током Другог светског рата није успостављен за децу, нити један - док је Јастребарско типични усташки изум. У овом логору јадна српска деца нису имала идентитет, била су само жртве немилосрде тортуре. Још један постојани доказ, свакако је Јасеновац, озлоглашена фабрика смрти у којој су на 57 начина убијани Срби, Јевреји и Роми.

Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да је у Јасеновцу и Доњој Градини убијено више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја од стране Хрвата. Током 1.337 дана постојања логора Јасеновац, међу жртвама је било скоро 20.000 деце. С обзиром на податак да је у НДХ укупно страдало између 900.000 и 1.200.000 Срба, питање геноцида није предмет расправе - геноцид је у овом случају потврђена историјска чињеница.

Као што су Немци након рата прошли кроз процес денацификације тако су и  Хрвати морали проћи кроз процес деусташизације. Међутим, уместо кажњавања Хрвата за геноцид над српским народом примењена је политика братства и јединства, која је логично резултирала релативизацијом усташке идеологије током деведесетих година прошлог века. Управо ћутање и окретање главе међународне заједнице од усташких злочина над Србима у НДХ резултирало је поновљањем истих или сличних злочина над српским народом. Низале су се злочиначке хрватске акције: "Откос" (1991), "Миљевачки плато" (1992), "Бљесак" и "Олуја" (1995). Ове акције, као и претходне, биле су директно организоване од стране хрватске државе и представљају директан наставак геноцидне политике хрватских власти према српском народу. “Брионски стенограм” необорив је доказ геноцидним намерама Хрватске државе над Србима у Крајини. На састанку одржаном 31. јула 1995. на Брионима, Туђман је војном врху Хрватске изјавио: "Тема наше данашње расправе је нанети такве ударце да Срби практично нестану са ових простора… Имамо подршку Немачке, НАТО-а, а делимично и Америке – ствар је хитна!" Ова изјава показује да је циљ Туђмана, као и његовог идеолошког претходника Павелића, био идентичан – "потпуно очистити Хрватску од Срба". Такође још један необорив доказ о геноцидним намерама хрватских власти је она Туђманова реченица коју је 1996. изговорио у Хрватском сабору, која и дан данас одзвања у ушима крајишких Срба "Успешним извођењем акције "Олуја" за свагда је решен главни унутрашњи проблем хрватске државе”- дакле проблем звани Срби више не постоји. Трајно протеривање српског становништва из Крајине и стварање етнички чисте Хрватске које је отпочео Анте Павелић у НДХ  спровео је у дело Фрањо Туђман “отац модерне, европске” Хрватске - “Тисућљетни сан” је досањан

Увек кад се приближи тај несрећни 4. август присетим се Дучићеве песме "Сину тисућљетне културе", поготово оне строфе  коју нам је оставио у аманет као својеврсно упозорење:

Још једном понављам, као Србин, као Крајишник, “Олуја” је монструозни злочин уједно и директан наставак геноцидне политике НДХ. “Олуја” је последица не кажњавања Хрвата за свирепе злочине над Србима у НДХ, злочин за који нико није одговорао, злочин који данашња Хрватска, чланица ЕУ и НАТО-а уз присуство нацистичких симбола, велича и слави, злочин који и даље траје. Стога ми први морамо јасно и гласно говорити овом злочину, али и осталим злочинима над Србима на просторима Хрватске. 

Крајњи је час да у Народној скупштини донесемо резолуцију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, да оснујемо меморијални центар геноцида над Србима у НДХ, да прогласимо дан сећања на геноцид над Србима у НДХ. Ако желимо да спречимо понављање оваквих монструозних злочина, морамо оснажити културу памћења и јасно и гласно говорити о нашим жртвама и стратиштима нашег народа, у супротном, вечно ће нам над главом висити горе поменута Дучићева строфа.