DRAGAN ĐILAS – Krokodilske suze i klovnovski osmesi: Razvojni put političkog profitera
Gledajući video klip sa poslednjeg sastanka Đilasove Stranke slobode i pravde u Boru na prvi pogled dala se zapaziti uniformisanost u crne košulje i majice koje teško da su slučajni izbor za svu trojicu visokih funkcionera ove stranke.
To bi verovatno bio i glavni utisak iz samog snimka, jer crnokošuljaši u našem narodu bude najteža sećanja, da Đilas nije zavapio i skoro zaplakao što sam nije u mogućnosti da pomogne, pa zatražio od države da odmah da dva miliona evra za lečenje deteta da ne bi moralo da čeka na pomoć koja se prikuplja SMS-ovima.
Tačno je to da jeste velika tragedija što deca moraju da se leče SMS-ovima, ali za određene retke bolesti sredstva se ovim putem prikupljaju i u zemljama sa daleko boljom ekonomskom situacijom nego što je u Srbiji.
No, istine radi, činjenica je da se država na ovom polju donela sistemska rešenja da bi se što manje dece lečilo humanitarnim akcijama To je urađeno kroz Budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja ili povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Srbiji. Od osnivanja ovog Fonda 2014. godine stotine dece su poslata na lečenje u inostranstvo i na ta lečenja je utrošeno više od 630 miliona dinara. Ovaj fond je u potpunosti projekat ove vlasti. Prethodna vlast nije imala čak ni ideju o njemu. A nije da se potreba za njim pojavila 2014. godine. Prosto u zdravstvu bivše vlasti nije stizao na red jer trebalo je naći načina da se milijarde evra evropske pomoći za razvoj zdravstvenog sistema izvuku upravo iz tog sistema. A deca su se i tada lečila humanitarnim akcijama. Ali su se humanitarnim akcijama, za razliku od današnjice, sistemski kupovali i inkubatori za porodilišta jer država za to, pored svih onih evropskih milijardi, nije imala para. Svi se sećamo „Bitke za bebe“ u kojoj su prikupljana sredstva i u kojoj nas je verovatno većina i učestvovala.
Da li je učestvovao i Dragan Đilas? Verovatno jeste ako je to mogao da iskoristi za vlastitu promociju.
Ne postoji verovatno nijedna stvar koju Đilas nije iskoristio za svoju promociju, ako je ikako mogao. Makar to značilo i njenu zloupotrebu kao u ovom konkretnom slučaju dok gradi sliku o sebi kao o požrtvovanom opozicionaru.
Ali, govoriti o Draganu Đilasu kao opozicionom političaru nemoguće je, a da se u isto vreme ne govori o njemu kao o bitnom funkcioneru Demokratske stranke, čak i njenom predsedniku. U suštini, jednom od tri najbitnija čoveka bivšeg režima, a što bi Dragan Đilas voleo da se zaboravi i na čemu vešto i uporno radi skrivajući se iza koga stigne.
Nije dobro, a još manje je mudro, olako prihvatati njegova obećanja i ne obraćati pažnju na njegova dela iz prošlosti dok je bio jedan od glavnih neformalnih donosilaca odluka u vladajućoj Demokratskoj stranci na republičkom nivou i kada je javno obavljao funkciju gradonačelnika Beograda.
Sudeći po ganutosti s kojom je tražio pomoć za to bolesno dete, reklo bi se da je sam isfinansirao veliki broj takvih slučajeva i da više ne može da odvaja od svog ličnog bogatstva da bi pomagao. Reklo bi se i da je kao vlastodržac činio sve kako bi pomogao svakom.
U periodu borbe za dolazak na vlast, radio je mnogo toga ne bi li stekao bogatstvo kojim bi kupio položaj u društvu, a sa kojeg bi došao na politički visoku funkciju. Koliko je bio uspešan u tome svedoče poslovni rezultati njegovih firmi u Češkoj koje su za nekih desetak godina uspele da zarade 74 000 evra.
S druge strane, u Srbiji mu je krenulo daleko bolje odmah posle 5. oktobra i tada je počeo da ulazi u "ozbiljan keš", kako bi se to žargonski reklo.
Koje poslovne metode je ovaj "oslobodilac" Srbije koristio u svom radu najbolje dokumentuje situacija u kojoj je pokojni premijer Zoran Đinđić protiv njega podneo krivičnu prijavu još 2000. godine jer se lažno pozivao na njega u pokušaju da uceni i reketira direktora "Pekabete" kako bi se ova firma reklamirala preko njega po nezamislivo visokim cenama.
Verodostojnost ove prijave potvrđuju izjave Gorana Ilića, zamenika Republičkog javnog tužioca, Miodraga Kostića koji je u to vreme bio direktor Demokratske stranke i mnogih drugih. Kao što pokojni premijer Zoran Đinđić nije nikako verovao Draganu Đilasu i verovatno pročitao njegovu nezasitu i bezmernu ambiciju za vlašću i novcem i želju da bude jedini koji se pita, takvo isto mišljenje je imalo bar 90 odsto najviših rukovodioca tadašnje Demokratske stranke što je vidljivo svakome ko se malo udubi u tadašnje vesti i vidi kako je Demokratska stranka funkcionisala kada je Đilas bio neprikosnoven.
Šta se sa tom prijavom dogodilo posle Đinđićeve smrti, može samo da se pretpostavlja. Evidentno je i to da Đilas nije hteo ili, pre, nije mogao do funkcije u Demokratskoj stranci dok je Đinđić bio živ i tek ga je Tadić kooptirao visoko u tela stranke, uz protivljenje velikog dela tadašnje Demokratske stranke, u isto vreme ga postavivši za direktora Narodne kancelarije predsednika republike koja formalno nije uradila ništa za građane, ali je njen direktor sa te pozicije gradio svoju političku moć pošto je preko predstavništava kancelarije stvarao paralelnu strukturu opštinskih odbora u Demokratskoj stranci.
A kako je doživljavao političku moć najbolje svedoči slučaj sa policajcem koji je umalo dobio otkaz jer je zbog saobraćajnog prekršaja zaustavio bahatog funkcionera, a Đilas se odmah pozvao na svoj položaj upućujući mu pretnje samo zato što je pošteno radio svoj posao. Koliko je još ovakvih slučajeva, težih i lakših, ostalo nezabeleženo, može samo da se nagađa, ono što se priča (nažalost ljudi se još uvek plaše njegovih pretnji i osvetoljubivosti i javno neće da pričaju o tome) je da se nije libio da isposluje otkaze ljudima, upućuje najvulgarnije i najstrašnije pretnje ljudima i njihovim porodicama.
Ono što je sigurno jeste da je Đilas sa dolaskom na državnu funkciju dobio priliku da neslućeno razgrana svoje poslove. I ni na trenutak ne treba posumnjati da je u pitanju išta drugo osim razrađenog metoda zbog kojeg je Zoran Đinđić podneo krivičnu prijavu protiv njega.
