ДРАГАН ЂИЛАС – Крокодилске сузе и кловновски осмеси: Развојни пут политичког профитера
Гледајући видео клип са последњег састанка Ђиласове Странке слободе и правде у Бору на први поглед дала се запазити униформисаност у црне кошуље и мајице које тешко да су случајни избор за сву тројицу високих функционера ове странке.
То би вероватно био и главни утисак из самог снимка, јер црнокошуљаши у нашем народу буде најтежа сећања, да Ђилас није завапио и скоро заплакао што сам није у могућности да помогне, па затражио од државе да одмах да два милиона евра за лечење детета да не би морало да чека на помоћ која се прикупља СМС-овима.
Тачно је то да јесте велика трагедија што деца морају да се лече СМС-овима, али за одређене ретке болести средства се овим путем прикупљају и у земљама са далеко бољом економском ситуацијом него што је у Србији.
Но, истине ради, чињеница је да се држава на овом пољу донела системска решења да би се што мање деце лечило хуманитарним акцијама То је урађено кроз Буџетски фонд за лечење обољења, стања или повреда које се не могу успешно лечити у Србији. Од оснивања овог Фонда 2014. године стотине деце су послата на лечење у иностранство и на та лечења је утрошено више од 630 милиона динара. Овај фонд је у потпуности пројекат ове власти. Претходна власт није имала чак ни идеју о њему. А није да се потреба за њим појавила 2014. године. Просто у здравству бивше власти није стизао на ред јер требало је наћи начина да се милијарде евра европске помоћи за развој здравственог система извуку управо из тог система. А деца су се и тада лечила хуманитарним акцијама. Али су се хуманитарним акцијама, за разлику од данашњице, системски куповали и инкубатори за породилишта јер држава за то, поред свих оних европских милијарди, није имала пара. Сви се сећамо „Битке за бебе“ у којој су прикупљана средства и у којој нас је вероватно већина и учествовала.
Да ли је учествовао и Драган Ђилас? Вероватно јесте ако је то могао да искористи за властиту промоцију.
Не постоји вероватно ниједна ствар коју Ђилас није искористио за своју промоцију, ако је икако могао. Макар то значило и њену злоупотребу као у овом конкретном случају док гради слику о себи као о пожртвованом опозиционару.
Али, говорити о Драгану Ђиласу као опозиционом политичару немогуће је, а да се у исто време не говори о њему као о битном функционеру Демократске странке, чак и њеном председнику. У суштини, једном од три најбитнија човека бившег режима, а што би Драган Ђилас волео да се заборави и на чему вешто и упорно ради скривајући се иза кога стигне.
Није добро, а још мање је мудро, олако прихватати његова обећања и не обраћати пажњу на његова дела из прошлости док је био један од главних неформалних доносилаца одлука у владајућој Демократској странци на републичком нивоу и када је јавно обављао функцију градоначелника Београда.
Судећи по ганутости с којом је тражио помоћ за то болесно дете, рекло би се да је сам исфинансирао велики број таквих случајева и да више не може да одваја од свог личног богатства да би помагао. Рекло би се и да је као властодржац чинио све како би помогао сваком.
У периоду борбе за долазак на власт, радио је много тога не би ли стекао богатство којим би купио положај у друштву, а са којег би дошао на политички високу функцију. Колико је био успешан у томе сведоче пословни резултати његових фирми у Чешкој које су за неких десетак година успеле да зараде 74 000 евра.
С друге стране, у Србији му је кренуло далеко боље одмах после 5. октобра и тада је почео да улази у "озбиљан кеш", како би се то жаргонски рекло.
Које пословне методе је овај "ослободилац" Србије користио у свом раду најбоље документује ситуација у којој је покојни премијер Зоран Ђинђић против њега поднео кривичну пријаву још 2000. године јер се лажно позивао на њега у покушају да уцени и рекетира директора "Пекабете" како би се ова фирма рекламирала преко њега по незамисливо високим ценама.
Веродостојност ове пријаве потврђују изјаве Горана Илића, заменика Републичког јавног тужиоца, Миодрага Костића који је у то време био директор Демократске странке и многих других. Као што покојни премијер Зоран Ђинђић није никако веровао Драгану Ђиласу и вероватно прочитао његову незаситу и безмерну амбицију за влашћу и новцем и жељу да буде једини који се пита, такво исто мишљење је имало бар 90 одсто највиших руководиоца тадашње Демократске странке што је видљиво свакоме ко се мало удуби у тадашње вести и види како је Демократска странка функционисала када је Ђилас био неприкосновен.
Шта се са том пријавом догодило после Ђинђићеве смрти, може само да се претпоставља. Евидентно је и то да Ђилас није хтео или, пре, није могао до функције у Демократској странци док је Ђинђић био жив и тек га је Тадић кооптирао високо у тела странке, уз противљење великог дела тадашње Демократске странке, у исто време га поставивши за директора Народне канцеларије председника републике која формално није урадила ништа за грађане, али је њен директор са те позиције градио своју политичку моћ пошто је преко представништава канцеларије стварао паралелну структуру општинских одбора у Демократској странци.
А како је доживљавао политичку моћ најбоље сведочи случај са полицајцем који је умало добио отказ јер је због саобраћајног прекршаја зауставио бахатог функционера, а Ђилас се одмах позвао на свој положај упућујући му претње само зато што је поштено радио свој посао. Колико је још оваквих случајева, тежих и лакших, остало незабележено, може само да се нагађа, оно што се прича (нажалост људи се још увек плаше његових претњи и осветољубивости и јавно неће да причају о томе) је да се није либио да испослује отказе људима, упућује највулгарније и најстрашније претње људима и њиховим породицама.
Оно што је сигурно јесте да је Ђилас са доласком на државну функцију добио прилику да неслућено разграна своје послове. И ни на тренутак не треба посумњати да је у питању ишта друго осим разрађеног метода због којег је Зоран Ђинђић поднео кривичну пријаву против њега.
