EKSKLUZIVNI INTERVJU: Doktor Rajan Ozborn došao u Srbiju da prvi put pokaže svoj ČUVENI METOD operacije tumora

Doktor Ozborn je direktor Instituta za povrede glave i vrata i međunarodno priznati stručnjak onkologije vrata i glave. Takođe, on je zaslužan za mnoge inovativne hirurške procedure, uključujući i tretman parotidne žlezde, koji ne zahteva rezove na koži i ne ostavlja ožiljke.

Iako je prvi put došao u Srbiju prošle godine, da se upozna sa zdravstvenim sistemom, ovo je prvi put da je došao da pokaže svoj čuveni metod i posebno dizajnirane instrumente sa kojima radi i našim doktorima. Ekskluzivno za naš portal, dr Ozborn je otkrio kakvo je mišljenje stekao o našim doktorima, ali i kako je tako mlad napravio toliki uspeh u onkologiji glave i vrata.

-Mislim da su ovo najbolje bolnice za trening. Ako  možete da kreirate nešto bez ičega,  onda ako dobijete bilo šta, moći ćete da budete savršeni. Kada sam došao prvi put ovde, obišao sam bolnice, ali nisam gledao kako one izgledaju, njihove zidove, spoljašnjost, unutrašnjost, već sam gledao kompleksnost operacija koje se tu izvode. To su neke od najkomplikovanijih operacija u tom polju medicine, koje se izvode kod vas i to u velikom broju se izvršavaju.

Video sam da rade komplikovane operacije koje izvode sa mnogo manje instrumenata. Mi imamo razne dijagnostičke aparate, koji vam sve govore, na primer da je ovo u ruci čaša vode, i vi to jednostavno znate, oslanjate se na njih, a kod vas ima stručnjaka koji će jednostavno pogledati u ovo i videti da je to čaša vode, bez pomagala. To je razlika između korišćenja kliničkih sposobnosti i korišćenja tehnologije. Ne mogu da budem impresioniran spoljašnošću, već sam gledao da li je neko ekspert, da li može da obavi operaciju. I mogu da kažem sa sigurnošću, da nema te operacije koja se ne može uraditi u Srbiji.

-Da, ali ne samo u Srbiji, nego bilo gde da odem. To su dizajnirani instrumenti, koje sam stvorio sa svojim timom. Ovo je prvi put da sam odlučio da obučavam doktore u svetu, čak ne obučavam doktore ni u mojoj zemlji. Do sada sam radio sam,  nikada nisam radio u saradnji sa nekim. Biće interesantno raditi zajedno sa drugim hirurzima, ali ovo je prvi put da ja donosim te instrumente i voljan sam da pokažem drugim hirurzima kako se koriste i da uporedimo naša znanja. Nešto ću da naučim ja, a nešto i oni i biće to fantastična saradnja.

-Kada sam bio mali, odrastao sam u siromaštvu. Samo moja majka i ja. Nisam imao svoju sobu, spavao sam na kauču. Živeo sam u getu. Nismo imali nikakvih prihoda, bilo je teško snalaziti se za hranu, nismo imali nikakve pomoći. Majka mi je rekla da je jedini spas obrazovanje. I ja sam joj poverovao. Kada sam imao 8 godina, znao sam šta ću raditi. Imao sam operaciju i gledao sam kako doktori rade i shvatio sam- ja ovo mogu bolje. Sa 8 godina, sećam se, to je bilo vrlo smešno. Ali, odlučio sam da ću biti najbolji što mogu da budem, bez obzira na sve i to sam i uradio.

Jednog dana, medicina će me odvesti u beli svet. Ali nisam mislio komercijalno, nego na jedan drugi način. Ima nešto u tom belom mantilu koji nosimo. Kada vidimo ljude koji dolaze iz svojih zemalja, svako nosi svoje zastave. Pa na Olimpijadi svi nose svoje zastave i bore se između sebe. Kada nosimo beli mantil, to je bratstvo, to ujedinjuje. Ako mi treba doktor iz Kine, Kube, Ekvadora, Srbije, Nemačke... to je uvek osoba koja je posvetila vreme i znanje da pomogne nekome drugom. Nema veze koja ste religija, rasa, klasa.

Shvatio sam da boja kože, izgled, ne znače ništa, čim kažem da sam doktor. I kada upoznam drugog doktora. Mi smo odmah saborci, imamo konekciju i na to sam mislio kada sam rekao da će me medicina odvesti svuda po svetu.

U Americi se stalno govori o rasizmu. Jednom sam imao pacijenta belca, koji je bio prebijen u jednom latino kvartu. Kada sam ga pogledao, on nije mogao da priča od cevki koje su mu bile u ustima. Međutim, kada sam otvorio njegovu košulju, video sam tatovažu svastike i njegov prestravljeni pogled. Mislio je da ću da ga povredim, jer je bio u ranjivom stanju. Ja sam mu rekao:  To što imaš na sebi je tvoj problem, a moj problem je da te izlečim.

-Inspiracija za moj životni put je bila moja mama. Rodila me sa 19 godina. Napravila je odluku, kada sam bio tinejdžer da sagradi jedan stabilan život za mene i da me stavi na prvo mesto. Zamislite, sa samo 19 godina je stavila sebe sa strane i posvetila se meni. Kada putujem i upoznajem nove ljude i pomažem im, ja znam zašto to radim, zato što sam tako naučen.

Ovako ja razmišljam, ako sklonite kožu sa glave i vrata, sve što je bitno, prolazi tuda. Sve mora da prođe kroz glavu i vrat, ima najkompleksniju anatomiju, mišiće, krvne sudove- zato kažu da ako želite da ubijete zmiju, krenite od glave. Za to je meni ovo cilj, da uvek učim nešto novo i da nikada ne bude dosadno, jer ima stalno da se uči.

Ja ne biram svoje pacijente, nego oni mene. Mnogi moji pacijenti su došli tek kada su videli druge doktore, koji su im rekli da ne mogu da urade te operacije ili da im nisu potrebne operacije. Tako da oni nađu mene. I kada sa njima pričam, ne brinem mnogo o njihovoj bolesti, o tumoru, već o njima kao o osobama. Uvek me pitaju što im postavljam tolika lična pitanja, a ja im kažem da ne želim da lečim tumor, već da lečim njih, inače bi mi bila dovoljna snimak njihovog tumora.

Na primer, kada mi dođe operski pevač, a ima kancer glasnih žica, ja mu neću preporučiti da odseče glasne žice, neću mu savetovati tu vrstu operacije, potražiću neku drugu opciju. Ali kada dođe pacijent sa istim tumorom, a nem je, njemu ću preporučiti odstranjivanje glasnih žica, jer ih ne koristi ionako, a skratiću ga muka hemoterapije. Zato se ne leči bolest, nego pacijent.

Deca su manja i mogu da tolerišu mnogo manje grešaka. Na primer, može doći do gubitka krvi. Kada je pacijent osoba od 70 kilograma, ona može da izdrži veći gubitak krvi nego osoba od samo 30 kilograma. Tada zapravo shvatiš koliko je važno da budeš što bolji i da tvoja uspešnost operacije mora da bude što veća. Još jedan aspekt lečenja ljudi koji nisu redovno išli kod lekara, je taj što oni imaju bolesti koje još nisu dijagnostikovane, pa vi tek u toku operacije ustanovite da osoba ima visok krvni pritisak ili neki metabolički problem. S druge strane, niko zapravo ne može da se pomiri sa smrću deteta, nema tog razloga koji to može da opravda. Jedini način na koji se suočavam s tim pritiskom je da se molim Bogu da sve bude u redu.

Kada mislimo o plastičnoj hirurgiji, uvek mislimo na ljude koji samo žele da izgledaju lepše. Međutim, kada nekome odstranite tumor sa lica, ne možete da kažete: Zdravi ste, pa šta što izgledate kao monstrum?

Ako je ikome potrebna plastična, odnosno rekonstruktivna operacija, to je upravo ta osoba, koja ne želi da bude lepa, već da se uklopi ponovo u društvo. Kada sam počeo sa ovim, otišao sam kod svog kolege dr Hamiltona, plastičnog hirurga sa kojim radim već više od 20 godina i predložio mu da počnemo da radimo zajedno.

U početku, on nije razumeo kako bismo nas dvojica uklopili zajedno uklopili svoje znanje. Objasnio sam mu da je moj posao je da vadim tumore, a da je njegov posao da ih operiše tako da izgleda kao da se ništa nije desilo. Pacijenti će imati benefite od mene, jer ću se ja skoncentrisati na tumore, a od dr Hamiltona to što će on usmeriti svoj rad da im vrati stari izgled.  Zajedno smo mnogo naučili, i za proteklih 20 godina napravili smo veliki broj instrumenata koji jedini mi u svetu koristimo. 

Kada smo počeli prvo da radimo operacije, drugi doktori nisu verovali u nas, mislili su da je u pitanju neka prevara, ali posle velikog broja operacija, oni ne samo da su poverovali, već su i sami počeli da se trude da primene određene stvari - zaključio je dr Rajan Ozborn za portal Srbija Danas.

Nadamo se da će znanje dr Ozborna doprineti znanju i uspešnosti srpske onkologije i rekonstruktivne hirurgije.