ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: Доктор Рајан Озборн дошао у Србију да први пут покаже свој ЧУВЕНИ МЕТОД операције тумора

Доктор Озборн је директор Института за повреде главе и врата и међународно признати стручњак онкологије врата и главе. Такође, он је заслужан за многе иновативне хируршке процедуре, укључујући и третман паротидне жлезде, који не захтева резове на кожи и не оставља ожиљке.

Иако је први пут дошао у Србију прошле године, да се упозна са здравственим системом, ово је први пут да је дошао да покаже свој чувени метод и посебно дизајниране инструменте са којима ради и нашим докторима. Ексклузивно за наш портал, др Озборн је открио какво је мишљење стекао о нашим докторима, али и како је тако млад направио толики успех у онкологији главе и врата.

-Мислим да су ово најбоље болнице за тренинг. Ако  можете да креирате нешто без ичега,  онда ако добијете било шта, моћи ћете да будете савршени. Када сам дошао први пут овде, обишао сам болнице, али нисам гледао како оне изгледају, њихове зидове, спољашњост, унутрашњост, већ сам гледао комплексност операција које се ту изводе. То су неке од најкомпликованијих операција у том пољу медицине, које се изводе код вас и то у великом броју се извршавају.

Видео сам да раде компликоване операције које изводе са много мање инструмената. Ми имамо разне дијагностичке апарате, који вам све говоре, на пример да је ово у руци чаша воде, и ви то једноставно знате, ослањате се на њих, а код вас има стручњака који ће једноставно погледати у ово и видети да је то чаша воде, без помагала. То је разлика између коришћења клиничких способности и коришћења технологије. Не могу да будем импресиониран спољашношћу, већ сам гледао да ли је неко експерт, да ли може да обави операцију. И могу да кажем са сигурношћу, да нема те операције која се не може урадити у Србији.

-Да, али не само у Србији, него било где да одем. То су дизајнирани инструменти, које сам створио са својим тимом. Ово је први пут да сам одлучио да обучавам докторе у свету, чак не обучавам докторе ни у мојој земљи. До сада сам радио сам,  никада нисам радио у сарадњи са неким. Биће интересантно радити заједно са другим хирурзима, али ово је први пут да ја доносим те инструменте и вољан сам да покажем другим хирурзима како се користе и да упоредимо наша знања. Нешто ћу да научим ја, а нешто и они и биће то фантастична сарадња.

-Када сам био мали, одрастао сам у сиромаштву. Само моја мајка и ја. Нисам имао своју собу, спавао сам на каучу. Живео сам у гету. Нисмо имали никаквих прихода, било је тешко сналазити се за храну, нисмо имали никакве помоћи. Мајка ми је рекла да је једини спас образовање. И ја сам јој поверовао. Када сам имао 8 година, знао сам шта ћу радити. Имао сам операцију и гледао сам како доктори раде и схватио сам- ја ово могу боље. Са 8 година, сећам се, то је било врло смешно. Али, одлучио сам да ћу бити најбољи што могу да будем, без обзира на све и то сам и урадио.

Једног дана, медицина ће ме одвести у бели свет. Али нисам мислио комерцијално, него на један други начин. Има нешто у том белом мантилу који носимо. Када видимо људе који долазе из својих земаља, свако носи своје заставе. Па на Олимпијади сви носе своје заставе и боре се између себе. Када носимо бели мантил, то је братство, то уједињује. Ако ми треба доктор из Кине, Кубе, Еквадора, Србије, Немачке... то је увек особа која је посветила време и знање да помогне некоме другом. Нема везе која сте религија, раса, класа.

Схватио сам да боја коже, изглед, не значе ништа, чим кажем да сам доктор. И када упознам другог доктора. Ми смо одмах саборци, имамо конекцију и на то сам мислио када сам рекао да ће ме медицина одвести свуда по свету.

У Америци се стално говори о расизму. Једном сам имао пацијента белца, који је био пребијен у једном латино кварту. Када сам га погледао, он није могао да прича од цевки које су му биле у устима. Међутим, када сам отворио његову кошуљу, видео сам татоважу свастике и његов престрављени поглед. Мислио је да ћу да га повредим, јер је био у рањивом стању. Ја сам му рекао:  То што имаш на себи је твој проблем, а мој проблем је да те излечим.

-Инспирација за мој животни пут је била моја мама. Родила ме са 19 година. Направила је одлуку, када сам био тинејџер да сагради један стабилан живот за мене и да ме стави на прво место. Замислите, са само 19 година је ставила себе са стране и посветила се мени. Када путујем и упознајем нове људе и помажем им, ја знам зашто то радим, зато што сам тако научен.

Овако ја размишљам, ако склоните кожу са главе и врата, све што је битно, пролази туда. Све мора да прође кроз главу и врат, има најкомплекснију анатомију, мишиће, крвне судове- зато кажу да ако желите да убијете змију, крените од главе. За то је мени ово циљ, да увек учим нешто ново и да никада не буде досадно, јер има стално да се учи.

Ја не бирам своје пацијенте, него они мене. Многи моји пацијенти су дошли тек када су видели друге докторе, који су им рекли да не могу да ураде те операције или да им нису потребне операције. Тако да они нађу мене. И када са њима причам, не бринем много о њиховој болести, о тумору, већ о њима као о особама. Увек ме питају што им постављам толика лична питања, а ја им кажем да не желим да лечим тумор, већ да лечим њих, иначе би ми била довољна снимак њиховог тумора.

На пример, када ми дође оперски певач, а има канцер гласних жица, ја му нећу препоручити да одсече гласне жице, нећу му саветовати ту врсту операције, потражићу неку другу опцију. Али када дође пацијент са истим тумором, а нем је, њему ћу препоручити одстрањивање гласних жица, јер их не користи ионако, а скратићу га мука хемотерапије. Зато се не лечи болест, него пацијент.

Деца су мања и могу да толеришу много мање грешака. На пример, може доћи до губитка крви. Када је пацијент особа од 70 килограма, она може да издржи већи губитак крви него особа од само 30 килограма. Тада заправо схватиш колико је важно да будеш што бољи и да твоја успешност операције мора да буде што већа. Још један аспект лечења људи који нису редовно ишли код лекара, је тај што они имају болести које још нису дијагностиковане, па ви тек у току операције установите да особа има висок крвни притисак или неки метаболички проблем. С друге стране, нико заправо не може да се помири са смрћу детета, нема тог разлога који то може да оправда. Једини начин на који се суочавам с тим притиском је да се молим Богу да све буде у реду.

Када мислимо о пластичној хирургији, увек мислимо на људе који само желе да изгледају лепше. Међутим, када некоме одстраните тумор са лица, не можете да кажете: Здрави сте, па шта што изгледате као монструм?

Ако је икоме потребна пластична, односно реконструктивна операција, то је управо та особа, која не жели да буде лепа, већ да се уклопи поново у друштво. Када сам почео са овим, отишао сам код свог колеге др Хамилтона, пластичног хирурга са којим радим већ више од 20 година и предложио му да почнемо да радимо заједно.

У почетку, он није разумео како бисмо нас двојица уклопили заједно уклопили своје знање. Објаснио сам му да је мој посао је да вадим туморе, а да је његов посао да их оперише тако да изгледа као да се ништа није десило. Пацијенти ће имати бенефите од мене, јер ћу се ја сконцентрисати на туморе, а од др Хамилтона то што ће он усмерити свој рад да им врати стари изглед.  Заједно смо много научили, и за протеклих 20 година направили смо велики број инструмената који једини ми у свету користимо. 

Када смо почели прво да радимо операције, други доктори нису веровали у нас, мислили су да је у питању нека превара, али после великог броја операција, они не само да су поверовали, већ су и сами почели да се труде да примене одређене ствари - закључио је др Рајан Озборн за портал Србија Данас.

Надамо се да ће знање др Озборна допринети знању и успешности српске онкологије и реконструктивне хирургије.