Ksenija Simonova je Srbiju naslikala peskom, a sada otkriva: Nekada se osećam više kao Srpkinja, nego kao Ruskinja

Ksenija Simonova je ruska umetnica i pobednica takmičenja "Ukrajina ima talenat" 2009. godine, a rođena je 22. aprila 1985. godine na Krimu. Ona je slikarka, grafičar, animator, a najpoznatija je po crtanju na pesku. Čitave priče i istorija različitih zemalja stale su zamah njene ruke i šaku peska. Srbija je jedna od privilegovanih koja je oslikana prstima ove umetnice. 

U ekskluzivnom intervjuu za portal SrbijaDanas.com otkriva koliko je teško baviti se ovom umetnošću, kao i šta je inspirisalo da jedan svoj rad posveti Srbiji.

- Ne, nisam to očekivala, tada čak nisam ni želela da pobedim. Sve je to bilo novo za mene - pesak koji je za mene bio otkriće samo nekoliko meseci pre nego što sam ušla u šou. Samo takmičenje, ljudi tamo... Bila sam potpuno nova na bini, bila sam sveža i potpuno spremna za utiske, prijateljstva. Postojalo je toliko super stvari pored pobede na takmičenju. Nisam znala je li moja umetnost uopšte zanimljiva publici i nisam bila sigurna da ću doći do polufinala. Tako da, pobeda je bila najveće iznenađenje za mene.

- Ono što radim ne želim da nazivam "animacijom na pesku". Ja to zovem naracija ili pozorište. Animacija na pesku je bilo koji crtež na pesku, a ja stvaram priče. Tako da mislim da sam više pripovedač. Da li je teško? Pa, teško je ispričati priču, a da je ne "prekršiš" (oštetiš). Ja sam uvek zaljubljena u svoje heroje, većina njih su pravi ljudi - istorijske ličnosti ili oni koji i dalje žive. Moja sreća je u tome što radim ono što želim i uživam u tome. I niko ne može da mi kaže: napravi ovu priču u pesku ili nemoj da je napraviš. Ja sam slobodna, slobodna i nezavisna umetnica. To je sjajno!

- Volim vašu zemlju. Zapravo, odavno mi je bio san da dođem u Srbiju, zajedno sa svojim suprugom, koji mi je, zapravo, pokazivo sve filmove Emira Kusturice... Prvi put sam u Srbiju došla u jesen 2016. godine. Bilo je to putovanje po svetim mestima Srbije i svuda smo slali poruku "živela Srbija". Kada sam se vratila kući, na Krim, sve što sam mogla da uradim je da uzmem pesak u ruke i pratim svoju inspiraciju i utiske. I priča se ubrzo pojavila, odmah, a moj suprug koji uređuje video snimke uzeo i je i ubacio u film sve moje omiljene srpske pesme. 

- Osećala sam da je to MOJ bol i MOJA priča. Moj Beograd je bombardovan od strane NATO, moja devojčica i moja baka. Moj glas je pevao Đurđevdan... Pravo iz mog srca, bilo je duboko bolno. Osećala sam da radim baš ono što je trebalo, crtala sam ono što je Bog želeo da nacrtam, osećala sam se kao olovka u Njegovim rukama.

- Kažem "hvala" svima koji su mi pisali i komentarisali moj video. Pročitala sam sve komentare i poruke. Srbi su jako ljubazni kada sve to kažu. Osećam se ponosno kada me nazovu sestrom. Nekada se osećam kao da sam više Srpkinja, nego Ruskinja...

- Nadam se da ćemo ići tamo naredne godine sa grupom koja me je vodila u Srbiju prvi put - to je grupa naše crkve Sv. Ilija iz Jevtaporije na Krimu. Nadamo se i molimo da ćemo videti sveta mesta na Kosovu i da ću se sresti sa kosovskim Srbima. Nakon što se vratim sa Kosova, nadam se da ću početi sa pravljenjem videa o tome. Tako da, uzeću skicu, sve boje i olovke i njima ću nacrtati različita mesta i prave ljude. 

- Ljudi! Narod Srbije je najveće blago Srbije. I na čitavoj planeti zemlji. Iskreno. Posle mog prvog putovanja, bila sam u vašoj zemlji još tri puta. Svaki put sam sve više i više zaljubljena u vaš narod. Posle ljudi - naravno, lepote koje ja kao umetnik primećujem su reke, planine, stara sela, manastiri... Sve je tako autentično i posebno. U isto vreme kada sam u Beogradu ja se osećam kao da sam u srcu Evrope. Ljudi su zaista inteligentni, umetnički nastrojeni, ljubazni i to mi se dopada.

- Srbi se smeju čak i kada osećaju bol. To nije nekakav lažan smeh, već se smeju i pevaju, smeju se malim stvarima dok bombe lete svuda u njihovoj blizini. To je ono što je Emir pokazao u svojim filmovima. Srbi su veoma psihički jaki. Ne žale se iako su prošli kroz toliko bola i tuge koja se sručila na njihovu glavu u 20. i 21. veku... nikada se ne žale, samo kažu "Bogu hvala" i to mi se dopada.

- Da, naravno. Na proleće, nadam se u maju, ću imati koncert u Srbiji posvećen Drugom svetskom ratu. Deci u ratu. Nakon toga, nadam se da ću doći ponovo na leto jer bi tada trebalo da se ponovi kamp "Naša Srbija" (škola prijateljstva). Prošle godine, imali smo čast da budemo pozvani od strane srpskih prijatelja iz organizacije "Naša Srbija" koji su toliko toga učinili za mene. To je bio najbolji kamp koji sam u životu videla. Tako da se nadam da ću deo leta provesti na Tari, a na jesen da ću ići na Kosovo. I, ko zna... možda je moj veliki san da ostanem u Srbiji... Ko zna.

- Božićni praznici su vreme rezervisano za moju decu. Imam dva sina Dimitrija (10) i Serafima (3)... Iako mnogo putujem po svetu, vreme Božića uvek pripada deci. U Rusiji se Nova godina uvek mnogo proslavlja. I mi je slavimo, takođe, ali kao dečiji festival. Ipak, Božić je vreme za Boga, pravimo vertep (krevet za Hrista), idemo u crkvu, deca učestvuju na koncertu crkvene škole...

- Dragi Srbi, ostanite ono što jeste! Ostanite topli i budite Sunce onima kojima treba vaša toplota. Vaš narod je čudo koje su mnogo puta pokušali da unište neki loši momci. Ali vi ste veoma moćni i ostajete na svojim nogama, ne na kolenima. I uvek se smejte i pevajte. Hvala vam mnogo! Srećan Božić i srećna Nova godina!