Ксенија Симонова је Србију насликала песком, а сада открива: Некада се осећам више као Српкиња, него као Рускиња

Ксенија Симонова је руска уметница и победница такмичења "Украјина има таленат" 2009. године, а рођена је 22. априла 1985. године на Криму. Она је сликарка, графичар, аниматор, а најпознатија је по цртању на песку. Читаве приче и историја различитих земаља стале су замах њене руке и шаку песка. Србија је једна од привилегованих која је осликана прстима ове уметнице. 

У ексклузивном интервјуу за портал SrbijaDanas.com открива колико је тешко бавити се овом уметношћу, као и шта је инспирисало да један свој рад посвети Србији.

- Не, нисам то очекивала, тада чак нисам ни желела да победим. Све је то било ново за мене - песак који је за мене био откриће само неколико месеци пре него што сам ушла у шоу. Само такмичење, људи тамо... Била сам потпуно нова на бини, била сам свежа и потпуно спремна за утиске, пријатељства. Постојало је толико супер ствари поред победе на такмичењу. Нисам знала је ли моја уметност уопште занимљива публици и нисам била сигурна да ћу доћи до полуфинала. Тако да, победа је била највеће изненађење за мене.

- Оно што радим не желим да називам "анимацијом на песку". Ја то зовем нарација или позориште. Анимација на песку је било који цртеж на песку, а ја стварам приче. Тако да мислим да сам више приповедач. Да ли је тешко? Па, тешко је испричати причу, а да је не "прекршиш" (оштетиш). Ја сам увек заљубљена у своје хероје, већина њих су прави људи - историјске личности или они који и даље живе. Моја срећа је у томе што радим оно што желим и уживам у томе. И нико не може да ми каже: направи ову причу у песку или немој да је направиш. Ја сам слободна, слободна и независна уметница. То је сјајно!

- Волим вашу земљу. Заправо, одавно ми је био сан да дођем у Србију, заједно са својим супругом, који ми је, заправо, показиво све филмове Емира Кустурице... Први пут сам у Србију дошла у јесен 2016. године. Било је то путовање по светим местима Србије и свуда смо слали поруку "живела Србија". Када сам се вратила кући, на Крим, све што сам могла да урадим је да узмем песак у руке и пратим своју инспирацију и утиске. И прича се убрзо појавила, одмах, а мој супруг који уређује видео снимке узео и је и убацио у филм све моје омиљене српске песме. 

- Осећала сам да је то МОЈ бол и МОЈА прича. Мој Београд је бомбардован од стране НАТО, моја девојчица и моја бака. Мој глас је певао Ђурђевдан... Право из мог срца, било је дубоко болно. Осећала сам да радим баш оно што је требало, цртала сам оно што је Бог желео да нацртам, осећала сам се као оловка у Његовим рукама.

- Кажем "хвала" свима који су ми писали и коментарисали мој видео. Прочитала сам све коментаре и поруке. Срби су јако љубазни када све то кажу. Осећам се поносно када ме назову сестром. Некада се осећам као да сам више Српкиња, него Рускиња...

- Надам се да ћемо ићи тамо наредне године са групом која ме је водила у Србију први пут - то је група наше цркве Св. Илија из Јевтапорије на Криму. Надамо се и молимо да ћемо видети света места на Косову и да ћу се срести са косовским Србима. Након што се вратим са Косова, надам се да ћу почети са прављењем видеа о томе. Тако да, узећу скицу, све боје и оловке и њима ћу нацртати различита места и праве људе. 

- Људи! Народ Србије је највеће благо Србије. И на читавој планети земљи. Искрено. После мог првог путовања, била сам у вашој земљи још три пута. Сваки пут сам све више и више заљубљена у ваш народ. После људи - наравно, лепоте које ја као уметник примећујем су реке, планине, стара села, манастири... Све је тако аутентично и посебно. У исто време када сам у Београду ја се осећам као да сам у срцу Европе. Људи су заиста интелигентни, уметнички настројени, љубазни и то ми се допада.

- Срби се смеју чак и када осећају бол. То није некакав лажан смех, већ се смеју и певају, смеју се малим стварима док бомбе лете свуда у њиховој близини. То је оно што је Емир показао у својим филмовима. Срби су веома психички јаки. Не жале се иако су прошли кроз толико бола и туге која се сручила на њихову главу у 20. и 21. веку... никада се не жале, само кажу "Богу хвала" и то ми се допада.

- Да, наравно. На пролеће, надам се у мају, ћу имати концерт у Србији посвећен Другом светском рату. Деци у рату. Након тога, надам се да ћу доћи поново на лето јер би тада требало да се понови камп "Наша Србија" (школа пријатељства). Прошле године, имали смо част да будемо позвани од стране српских пријатеља из организације "Наша Србија" који су толико тога учинили за мене. То је био најбољи камп који сам у животу видела. Тако да се надам да ћу део лета провести на Тари, а на јесен да ћу ићи на Косово. И, ко зна... можда је мој велики сан да останем у Србији... Ко зна.

- Божићни празници су време резервисано за моју децу. Имам два сина Димитрија (10) и Серафима (3)... Иако много путујем по свету, време Божића увек припада деци. У Русији се Нова година увек много прославља. И ми је славимо, такође, али као дечији фестивал. Ипак, Божић је време за Бога, правимо вертеп (кревет за Христа), идемо у цркву, деца учествују на концерту црквене школе...

- Драги Срби, останите оно што јесте! Останите топли и будите Сунце онима којима треба ваша топлота. Ваш народ је чудо које су много пута покушали да униште неки лоши момци. Али ви сте веома моћни и остајете на својим ногама, не на коленима. И увек се смејте и певајте. Хвала вам много! Срећан Божић и срећна Нова година!