EKSKLUZIVNO! Srpski obaveštajac koji je ponizio NATO: Možemo opstati samo kao nepodeljen narod!

Pod naslovom "Zagonetna ličnost Jovan Milanović" pariski Mond (05.11.1998.) objavio je "poteru" za ministrom savetnikom u Misiji SRJ pri EU. Francuska štampa otkrila je da se pod tim imenom krije potpukovnik KOS, koji je nekada uAlžiru, zajedno sa Rusima, formirao njihovu tajnu službu protiv Francuske. Preuzeta je i informacija iz bosanske i hrvatske štampe da je to "pukovnik koji je tri godine bio desna ruka Ratka Mladića". Ni jedno, ni drugo, ni treće... Bio je već unapređen u čin general-majora.

Čovek koji će IZDATI Trampa?! Majkl Pens između ODANOSTI Trampu i špijunske zavere

Ruski agenti špijunirali izbornu kampanju Makrona?! Moskva pred novim naletom optužbi!

Ko je, zapravo, Jovan Milanović?

Rođen je u selu Tmava kod Kuršumlije. U istorijatu kuršumlijske ekonomske škole rangiran je pod brojem jedan, kao učenik sa najuspešnijom karijerom svih generacija. Potom je završio Vojnu akademiju KoV, Komandno-štabnu akademiju KoV i Školu nacionalne odbrane. Njegov diplomski rad "Radikalna agresija na SFRJ kojoj prethodni specijalni rat i oružana pobuna na Kosovu i Metohiji" arhiviran je u biblioteci Centra visokih vojnih škola kao nastavna literatura. U JNA i VJ obavljao je veoma značajne dužnosti: načelnik odeljenja za ratne doktrine, vojni izaslanik u Alžiru i Tunisu, ugrađeni obaveštajni oficir (ministar savetnik) u Briselu za praćenje aktivnosti i pripreme NATO-a za agresiju na SRJ, zamenik načelnika

Vojnoobaveštajne službe (tokom agresije NATO-a i kasnije). Penzionisan je sa dužnosti  pomoćnika ministra odrane za međunarodnu vojnu saradnju i politiku odbrane. Vanredno je unapređen u čin poručnika i general-potpukovnika. Počasni je general-lajtant OS Ukrajine.

Biografija mu je objavljena u leksikonu "Srpski WHO is WHO" (Ko je ko u Srbiji), kao ličnost koja je postigla izuzetne rezultate u profesiji. Nakon evakuacije iz Brisela, belgijski MIP proglasio ga je "Personna non gratta". U specijalnom dodatku "Večernjih novosti" od 07. jula 2014. uvršten je međju 20 najpoznatijih srpskih špijuna (akteri velikih svetskih afera).

Dan sećanja u Sriji obeležava se kao značajna vertikala našeg naroda u dugoj istoriji borbe za slobodu. Kao i mnogo puta ranije, vojska i narod suprostavili su se višestruko nadmoćnijoj sili. Koje su osnovne karakteristike agresije NATO-a i šta biste izdvojili kao dragoceno iskustvo?

STRAŠNO: Svi znaju da Fejsbuk ŠPIJUNIRA, ali novina koju su uveli može da vam UNIŠTI ŽIVOT

- Agresija NATO-a protiv SR Jugoslavije 1999. godine predstavlja zločin protiv mira i čovečnosti. Ona je izvrešena kršenjem Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS-a i bez odobrenja Saveta bezbednosti. Izvršena je suprotno čl. 5 Vašingtonskog dokumenta o formiranju NATO-a. To je bila agresija "demokratskih" zemalja, koje su pogazile najvažnije demokratske i civilizacijske vrednosti univerzalne prinipe, pravo, ustavne institucije, istinu, humanost i moral. Agresija je imala višedimenzionalne karakteristike, koje do tada vojna nauka, istorija ratovanja i geopolitika nisu poznavale. Bila je to koaliciona agresija 19 zemalja članica NATO-a sa tri kontinenta protiv jedne male zemlje.

Po metodologiji određivanja dimenzija svetskog rata, bio je to početak novog globalnog, civilizacijskog sukoba, koji je počeo razbijanjem SFRJ, oružanom agresijom na SRJ, a potom nasilnim promenama granica, društvenog sistema na afroazijskom prostoru. Prema primenjenoj ratnoj tehnici, bila je to agresija u kojoj su proveravana najsavremenija vojnotehnička dostignuća.
Zbog primene oružja za masovno uništenje; osiromašenog uranijuma i drugih ubojnih sredstava koja imaju toksično dejstvo, agresija je imala i karakter nuklearno-hemijskog i ekološkog rata. Specifična dimenzija agresije bila je snažno psihološko-propagandno delovanje pre, tokom i posle agresije, koja traje i danas. Na osnovu ključnih postulata doktrinarnih dokumenata o dobrani, naša zemlja vodila je odbrambeni i oslobodilački rat, a sa aspekta masovnosti učesnika u odbrani, bio je to opštenarodni rat.

Neposredni ciljevi agresije NATO-a bili su promena legitimne vlasti u Srbiji (SRJ), promena političkog i ekonomskog sistema, uvođenje neoliberalne ekonomije i teritorijalna i ustavna dekompozicija Srbije nasilnim izdvajanjem Kosova i Metohije i formiranje samostalne, nezavisne države. I to samo u prvoj fazi. 

Globalni ciljevi agresije bili su: uspostavljanje američkog vojnog prisustva na Balkanu kao dela vojne ekspanzije na Istok, pretvaranje NATO-a iz defanzivno u ofanzivni i iz regionalnog u glovalni savez, revizija sistema međunarodnog rpava,legalizacija, nametanje modela unutrašnjeg uređenja, očuvanje američke dominacije u Evropi i vojno zaokruživanje Rusije, sticanje prava NATO-a za upotrebu sile bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN.

Agresija nije završena do danas. Na nivou je statusa "kontrolisane krize", po razmerama na stepenu "niskog inteziteta" globalnih dimenzija, u izmenjenim geopolitičkim okolnostima. 

Što se tiče "dragocenog iskustva", hteo bih da zadržim iskonsku veru u sebi, koja tokom tragičnih faza duge istorije nikada nije napuštala srpski narod. Dakle, hoću da kažem: možemo opstati samo kao nepodeljeni narod. Celokupna naša istorija zapamćena je podelama i međusobnim sukobima. Ni do danas nismo izvukli iskustva i pouke iz istrorije 20. veka iz oba svetska rata i agresije NATO-a, koju sam definisao kao ružnu fazu trećeg svetskog rata. Počinjene su istrijske greške od stvaranja Kraljevine Jugoslavije do današnjeg dana. Oni koji se bave geopolitičkim i istorijskim analizama neka se zapitaju šta sam hteo da kažem. I na kraju, moje pitanje: Da li naši pogledi dosežu vrh srpske vertikale?

Bili ste učesnik u događajima koji su prethodili agresiji NATO-a. Kada ste imali prve informacije da će NATO napasti SRJ?

- Krajem maja 1998. godine, u Lisabonu, u Portugaliji, održan je samit NATO-a. Dnevni red: "Ugroženost mira na Balkanu represalije srpskih bezbednosnih snaga protiv albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji". Nužnost "humanitarne intervencije NATO-a".

Ti povodom, nekoliko dana pre Samita pozvao sam portugalskog diplomatu visokog ranga u jedan srpski restoran. Prvi put smo se videli. Postavio sam mu otvoreno pitanje u vezi sa dnevnim redom Samita. Prethodno sam proučio njegovu biografiju. Imao je ključnu ulogu u pripremi Samita. Znao je sve. I sadržaj unapred pripremljene odluke. Rekao sam mu da sam ga pozvao da se upoznam sa „prvim srpskim agresorom“. Nediplomatski do kraja. I počeo sam da ga „propitujem“, a vlasnik restorana ga je maltretirao šljivovicom, ponavljajući „kuća časti“. Bio je gladan, rekao je da je doručkovao pahuljice. Rakija je dobro „legla“ na pahuljice. Odbijao je da mi bilo šta kaže o poslu koji radi. Iz drugih izvora znao sam dosta detalja ali ne i odluku. Odjednom, uznemniren, rekao mi je: „Vidim da ste profesionalac u politici i diplomatiji, poštujem Vas. Ali zašto radite za tog diktatora Miloševića?“. Uzvratio sam  mu: „Ali, Milošević nije diktator, on nije rođen niti živeo u diktaturi. Vi ste imali 18 godina kada je Salazar sišao sa vlasti. Potali ste punoletan i intelektualno formiran u toj diktaturi“. Naglo je promenio raspoloženje i rekao „Da, biće doneta odluka o pripremama za vojnu intervenciju NATO-a na vašu zemlju“. Nakon toga, napisao sam prvi telegram sa naslovom „Priprema NATO-a na agresiju na SRJ“. Od tada, pa do 27. oktobra 1998, kada je NATO odustao od agresije u toj godini, svi moji telegrami bili su pod tim naslovom. Bilo ih je oko 300, sa više stotina stranica. 

ŠOKANTNO OTKRIĆE! Ova agencija nam već GODINAMA ŠPIJUNIRA RUTERE! Evo ŠTA mogu da SAZNAJU o nama

BUDITE OPREZNI: Ovo su dva načina KAKO vas neko može ŠPIJUNIRATI preko mobilnog telefona! (VIDEO)

Zahvaljujući Vašim obaveštajnim aktivnostima naša zemlja došla je u posed tajnih dokumenata NATO-a u kojima su navedene ciljevi predviđeni za bombardovanje. Kako je do toga došlo? Zašto je NATO promenio vreme početka napada na proleće (mart) 1999. godine?

- Od dolaska u Brisel, januara 1995. godine, do lisabonskog samita NATO-a (25.maja 1998.), razvio sam snažnu, respektivnu i pouzdanu obaveštajnu mrežu. Imao sam obaveštajno „uporište“ u svim strukturama NATO-a, vojnim i civilnim, vojnom krilu Zapadnoevropske unije, Evropskoj unijij, organima Partnerstva za mir, i među brojnim diplomatama akreditovanim u Belgiji. O svim aktivnostima u NATO-u koje su se ticale priprema za odluku o agresiji, imao sam pravovremene informacije.
Naš vojni i državni vrh pravovremeno je imao sve podatke relevantne za bezbednosnu ugroženost zemlje. Vrh NATO-a, tokom avgusta 1998, bio je na godišnjem odmoru. Pripreme za agresiju obavljali su Politički komitet direktora i komanda NATO-a u Monsu. Ta struktura nije imala pravo odlučivanja, pa se čekao povratak čkanova Komiteta NATO-a (ambasadori i generali, prvi na lestvici vojne hijerarhije).

Zaključno sa 29. septembrom  državni i vojni vrh SRJ imao je podatke o učesnicima agresije i potencijalnim ciljevima. Znalo se i o tačnom datumu donošenja odluke o početku agresije. Bio je to 12. oktobar. Nedostajali su mi dokumentovani podaci. U pokušaju da na više „adresa“ dođem do dokumenata, „zaustavio“ sam se na francuskom oficiru Pjer Anri Binelu, šefu kabineta francuskog generala Viroa, člana vojnog komiteta NATO-a. Sa majorom Binelom prethodno sam imao više kontakata. Bio je voljan da sarađuje bez bilo kakvih ličnih interesa. Na moje traženje planova o agresiji, n ije se mnogo premišljao. Uz konstataciju da je to veoma opasno, brz mi je odgovorio: „Imaćeš“. Bio je to 1. oktobar. Doneo mi ih je u stan sledeće večeri. NATO je pokušao da verifikuje važnije otkrivene pozicije i ciljeve – položaja naših jedinica, i utvrdio da ih (ciljeva) više nema na prethodnim pozicijama. Plan je predviđao napad po 25 najvažnijih ciljeva, pa ultimatum za kapitulaciju i prihvatanje odluka iz Rambujea. Ako SRJ odbije ultimatum, NATO će aktivirati fazu „apokalipse“ - uništavanje svega postojećeg.
Pošto ciljeva više nije bilo na ranijim pozicijama, a vremenske prilike su se usložavale, NATO je doneo odluku o odlaganju agresije i otpočeo pregorovore sa vlastima u Beogradu. 

Vojnički rečeno, SRJ i naša vojska nisu doživeli strategijsko iznenađenje. Stalnim pomeranjem ciljeva na nove položaje, započeto u jesen 1998. godine i intezivnije nastavljeno tokom 1999. godine, promovisana je nenapisana „strategija vojske u pokretu“.

Major Binel je otkriven, posle toga mu je suđeno i izvesno vreme proveo je u zatvoru. Šta je doprinelo da bude otkriven, jer je poznato da se uspeh obaveštajca ogleda u tome da od izvora dobije informacije, a da ovaj ne bude otkriven?

- Da, veoma brzo je priznao i rekao da je to učinio iz prkosa prema NATO-u, SAD i predsedniku Širaku. Smatrali su ga vanserijskim oficirom, sa najvišim moralnosti i humanizma. U traganju za „krticom“ u NATO-u otkriven je francuski oficir koji je štampao tajni dokument, a radio je u direkciji gde je planirana „gusarska operacija“ („Milosrdni anđeo“). Naravno, plan je odštampan po nalogu majora Binela a „za potrebe“ francuskog generala. Major Binel bio je veoma sposoban obaveštajni oficir, sa velikim iskustvom u raznim operacijama po svetu. Radio je i u štabu generala Švarckofa, u Iraku. Šest meseci bio je u Komandi UNPROFOR-a u BiH.

Njegovo protivljenje agresiji NATO-a, to jest svest da će tim činom biti izazvana „nova humanitarna katastrofa“ - stradanje i Srba, a ne samo Albanaca, da će SAD i NATO uništiti jednu zemlju u Evropi koja je bila istorijski saveznik u dva svetska rata, prevazilazilo je psihološku dimenziju humanosti, vojničke časti i dostojanstva.

Bio bi neoprostiv greh ako ne bih rekao da su desetine drugih lica sa kojima sam održavao frekventnije kontakte, jednako zaslužni kao i major Binel. Naravno, oni nikada neće biti otkriveni.

Posle nekoliko godina ponovo ste se sreli sa Binelom. O čemu ste razgovarali?

- Major Binel je prva srpska žrtva kao posledica agresije NATO-a na SRJ. Zbog nacionalne izdaje bila mu je zaprećena kazna od 14 godina. Proveo je 10 meseci u istražnom zatvoru, uz primenu strašne torture, naročito „noćnih seansi“. Nakon toga osuđen je na pet godina, od kojih je u zatvoru proveo tri. Interesantno je reći da su ga tokom suđenja branili francuski oficiri i generali. Opravdavali su delo koje je učinio.

Sreli smo se u Beogradu, nakon izdržane kazne, na promociji njegove knjige „Zločini NATO-a“ koju je napisao u zatvoru i koja je jedno vreme bila zabranjena. Na promociji u Klubu književnika, Francuska 7, mada su uredno pozvani, niko iz struktura vlasti (2003.godine) nije prisustvovao. Takođe, niko od zvaničnika Binela nije primio na razgovor, a spavao je u stanu jednog našeg novinara. Uprkos tome, napromociji je izrekao ključnu, istorijsku rečenicu: „Ne kajem se, opet bih isto učinio“.
U toku dva dana njegovog boravka proveli smo neko vreme zajedno. „Kompetentni organi“ bili su veoma zainteresovani za naše druženje. Revnosno su sprovodili naloge američkog ambasadora Viljema Montgomerija.

Bio je to susret dva ratna druga. Od dana njegovog hapšenja i tokom izdržavanja kazne osećam greh prema njegovoj porodici koja je razbijena. Prošle godine Biel je otišao u penziju, radeći kao geometar. Razgovor smo vodili o svemu, samo ne o onome što smo radili u Briselu. Svaka priča morala bi se završiti noćnim susretom u mom briselskom stanu 02. oktobra 1998. godine, kada smo obojica slučajno ostali živi. To je bila noć dovoljna za tri života… Inače, sve moje noći posle toga su stresne…