IDEOLOG PUČISTA MILAN ST. PROTIĆ PONOVO LUPETA: Prirodno je da profesori uče od studenata

Jednog od dosovskih harambaša, koji je poznat po tome što je u stanju da u jedinici vremena odvali rekordan broj gluposti. A još je poznatiji po tome što je, dok je bio ambasador u SAD, na sastanak sa američkim zvaničnicima došao u kaubojskim čizmama i šeširom. Pa se zabezeknuti Amerikanci u čudu gledali kakvu je budalu nova vlast u Srbiji poslala za ambasadora.

Kažu da je nakon jednog od njegovih ispada, premijer Đinđić rekao da mu ponekad dođe da od muke skoči naglavačke kroz prozor, jer ne zna kako da ga zaustavi. Mučenik, nije morao da skače, ovi njegovi su ga dokrajčili na drugi način.

Elem, voditeljka najavljuje da je uvaženi gost opasno ljut na profesore u Srbiji, jer njihova podrška studentima nije na nivou koji on očekuje i zahteva. Umesto da ruše i pale, umesto da „konačno dovrše ono što nije dovršeno 5. oktobra“. I tako Protića i slične, sa nula zarez dva ili tri odsto glasova, ponovo dovedu da budu ambasadori, direktori, ministri...

Onda Protić, sav narogušen, u prvoj rečenici, izjavljuje kako je podrška profesora studentima razočaravajuće mala. Što je nedopustivo. Jer je prirodno da profesori uvek podržavaju studente. Uvek. Da uče od njih.

Kao što je prirodno da roditelji uvek podržavaju decu. Valjda i kad se bave kriminalom, kockaju i drogiraju.

A ja, u svom neznanju, mislio suprotno: da je prirodno da studenti uče od profesora. I da ih zbog toga roditelji šalju na fakultete. Da nauče ono što ne znaju, steknu određenu kvalifikaciju i posle kroz zaposlenje i rad obezbeđuju sebi sredstva za život i daju doprinos napretku svoje porodice i države.

I nije Protić jedini buzdovan koji, otkako traje ovaj pokušaj puzećeg državnog udara, trtlja kako „treba podržati decu,“, „treba podržati mladost“, „oni su budućnost nacije“ i slične otrcane i besmislene fraze. Koje sa suštinom studentskih protesta nemaju nikakve veze. A koje ponavljaju i profesori koji su već 10 godina mirođija u svakom pokušaju da se izazovu nemiri u Srbiji i sruši Aleksandar Vučić i nacionalna politika koju on personifikuje.

Naravno da postoje i stvari u kojima stariji treba da uče od mlađih. Recimo kad treba da se rvu sa ovim pametnim mobilnim telefonima i kompjuterima. Recimo, da naprave nalog na Fejsbuku ili otvore neku zipovanu poruku. Ali Protić nije mislio na to.

Šta, po mišljenju Protića i njemu sličnih, profesori treba da nauče od studenata i u čemu da ih podrže?

Da uče kako se potkopava stabilnostsopstvene države. Kako se vlast ne osvaja na izborima već na ulici. Kako se sprovodi kapilarni teror. Kako se tragedija u Novom Sadu, koja nije ni prva, ni poslednja, ni u Srbiji, ni u svetu, zloupotrebljava u političke svrhe. Za rušenje vlasti i države. Kako pedeset ljudi, blokiranjem najvažnijih saobraćajnica u Beogradu i Novom Sadu, svakodnevno maltretira pedeset hiljada vozača. Ugrožava im slobodu kretanja, jedno od najosnovnijih ljudskih prava.

Kako se od dvadeset studenata, pripadnika opozicionih političkih stranaka, nakon što blokiraju svoj fakultet, njih deset preseli na drugi fakultet i njega blokira. Kako manjina od nekoliko hiljada studenata, blokiranjem fakulteta, teroriše i ugrožava ljudska prava više od 100 hiljada drugih studenata.

Oduzima im pravo da studiraju, da uče, da polažu ispite, da upišu sledeću godinu studija, da steknu pravo na smeštaj u studentskom domu, na ishranu u studentskom restoranu, na povlašćen prevoz, na kredit ili stipendiju. Malo li je? Za studente koje finansiraju roditelji i koji moraju da dodatno zarađuju radeći preko studentske zadruge nije malo. To je uslov bez kojeg bi ne bi mogli da nastave studije, već bi se koliko sutra vratili u Bosilegrad, Tutin, Veliku Planu, Alibunar...

Malo je samo za pojedine studentske lidere, koji su na platnom spisku stranih obaveštajnih službi i njihovih ekspozitura, zamaskiranih u razne nevladine organitzacije. Njima je stipendija nedovoljna i za sedmični džeparac.

Građani Srbije, a posebno sirotinja, dobro znaju o čemu govorim. Tatini i mamini sinovi, koji u životu nisu uzeli motiku ili sekiru u ruke, ili bar lopatu da počiste sneg ispred zgrade u kojoj žive, nikad neće znati.