ИДЕОЛОГ ПУЧИСТА МИЛАН СТ. ПРОТИЋ ПОНОВО ЛУПЕТА: Природно је да професори уче од студената
Водитељка Н1 у ударном термину као госта најављује Милана Ст. Протића.
Једног од досовских харамбаша, који је познат по томе што је у стању да у јединици времена одвали рекордан број глупости. А још је познатији по томе што је, док је био амбасадор у САД, на састанак са америчким званичницима дошао у каубојским чизмама и шеширом. Па се забезекнути Американци у чуду гледали какву је будалу нова власт у Србији послала за амбасадора.
Кажу да је након једног од његових испада, премијер Ђинђић рекао да му понекад дође да од муке скочи наглавачке кроз прозор, јер не зна како да га заустави. Мученик, није морао да скаче, ови његови су га докрајчили на други начин.
Елем, водитељка најављује да је уважени гост опасно љут на професоре у Србији, јер њихова подршка студентима није на нивоу који он очекује и захтева. Уместо да руше и пале, уместо да „коначно доврше оно што није довршено 5. октобра“. И тако Протића и сличне, са нула зарез два или три одсто гласова, поново доведу да буду амбасадори, директори, министри...
Онда Протић, сав нарогушен, у првој реченици, изјављује како је подршка професора студентима разочаравајуће мала. Што је недопустиво. Јер је природно да професори увек подржавају студенте. Увек. Да уче од њих.
Као што је природно да родитељи увек подржавају децу. Ваљда и кад се баве криминалом, коцкају и дрогирају.
А ја, у свом незнању, мислио супротно: да је природно да студенти уче од професора. И да их због тога родитељи шаљу на факултете. Да науче оно што не знају, стекну одређену квалификацију и после кроз запослење и рад обезбеђују себи средства за живот и дају допринос напретку своје породице и државе.
И није Протић једини буздован који, откако траје овај покушај пузећег државног удара, тртља како „треба подржати децу,“, „треба подржати младост“, „они су будућност нације“ и сличне отрцане и бесмислене фразе. Које са суштином студентских протеста немају никакве везе. А које понављају и професори који су већ 10 година мирођија у сваком покушају да се изазову немири у Србији и сруши Александар Вучић и национална политика коју он персонификује.
Наравно да постоје и ствари у којима старији треба да уче од млађих. Рецимо кад треба да се рву са овим паметним мобилним телефонима и компјутерима. Рецимо, да направе налог на Фејсбуку или отворе неку зиповану поруку. Али Протић није мислио на то.
Шта, по мишљењу Протића и њему сличних, професори треба да науче од студената и у чему да их подрже?
Да уче како се поткопава стабилностсопствене државе. Како се власт не осваја на изборима већ на улици. Како се спроводи капиларни терор. Како се трагедија у Новом Саду, која није ни прва, ни последња, ни у Србији, ни у свету, злоупотребљава у политичке сврхе. За рушење власти и државе. Како педесет људи, блокирањем најважнијих саобраћајница у Београду и Новом Саду, свакодневно малтретира педесет хиљада возача. Угрожава им слободу кретања, једно од најосновнијих људских права.
Како се од двадесет студената, припадника опозиционих политичких странака, након што блокирају свој факултет, њих десет пресели на други факултет и њега блокира. Како мањина од неколико хиљада студената, блокирањем факултета, терорише и угрожава људска права више од 100 хиљада других студената.
Одузима им право да студирају, да уче, да полажу испите, да упишу следећу годину студија, да стекну право на смештај у студентском дому, на исхрану у студентском ресторану, на повлашћен превоз, на кредит или стипендију. Мало ли је? За студенте које финансирају родитељи и који морају да додатно зарађују радећи преко студентске задруге није мало. То је услов без којег би не би могли да наставе студије, већ би се колико сутра вратили у Босилеград, Тутин, Велику Плану, Алибунар...
Мало је само за поједине студентске лидере, који су на платном списку страних обавештајних служби и њихових експозитура, замаскираних у разне невладине органитзације. Њима је стипендија недовољна и за седмични џепарац.
Грађани Србије, а посебно сиротиња, добро знају о чему говорим. Татини и мамини синови, који у животу нису узели мотику или секиру у руке, или бар лопату да почисте снег испред зграде у којој живе, никад неће знати.
