Kako su propali rokenrol i Jugoslavija? Poenta je bila biti slobodan, mlad i pametan

„Dečko koji obećava”, film Miše Radivojevića i Nebojše Pajkića, snimljen 1981. godine, na najbolji način oslikava atmosferu i pravac onoga što uveliko potresa postitovsku Jugoslaviju: novi talas, novi val, new vawe. Biti slobodan, biti poseban, samo svoj… Istovremeno s longplejkama, Jugoslavijom je počela da kruži i mračna pošast. Heroin, teška prljava droga

Zove se Slobodan Milošević. Mlad je i uspešan momak, pred kojim je svetla budućnost. Sve ga čeka po redu: brak, deca, karijera… Međutim, Slobodan napušta zonu komfora, odlučno uzima stvar u svoje ruke i živi život po svojim pravilima. Živi slobodno, buntovnički. Živi po zapadnim standardima.

„Dečko koji obećava”, film Miše Radivojevića i Nebojše Pajkića, snimljen 1981. godine, na najbolji način oslikava atmosferu i pravac onoga što uveliko potresa postitovsku Jugoslaviju: novi talas, novi val, new vawe.

Iste godine u martu mesecu u izlogu „Jugotona” osvanula je long plej ploča crvenog omota na kojoj je bila fotografija Beograda, zvučnog imena „Paket aranžman”, projekat udruženih snaga „Šarla akrobate”, „Električnog orgazma” i „Idola”.

Prodat je u rekordnom roku, a novi talas se proširio Jugoslavijom. Promene je spremno dočekala i omladinska štampa, koja ih je dodatno afirmisala postajući tako jedan od glavnih promotera novih vrednosti.

Poenta je bila biti slobodan, mlad, pametan, ali i bučan i pomalo melanholičan, i iznad svega verovati da nam je samo nebo granica…

Istovremeno s longplejkama, Jugoslavijom je počela da kruži i mračna pošast. Heroin, teška prljava droga.

Iako je prema urbanoj legendi heroin u Beogradu premijerno predstavljen na utakmici finala kupa na „Marakani”, kada su ga doneli navijači Ajaksa, popularni „H” svoje uporište među mladima (doduše onih s dubljim džepom) nalazi tek početkom osamdesetih godina. Pričalo se da je droga bolest kapitalističkog društva i da neće zahvatiti samoupravni socijalizam. Sa ove vremenske distance moglo bi se reći: heroin je i dalje među nama, ali Jugoslavije odavno nema.

U tom kontekstu posebno je zanimljivo podsetiti na „Dalesovu doktrinu” prvog šefa CIA Alena Dalesa, koja datira još od 1945. godine, o sprovođenju američke posleratne doktrine protiv SSSR i protiv istoka i svih ostalih zemalja. Ta doktrina, koja nastaje pred Hladni rat, glasi: „Daćemo sve što imamo, sve zlato, svu materijalnu moć na magarčenje i zaluđivanje ljudi. Čovečji mozak i svest ljudi skloni su promenama. Posejemo li tamo haos, neprimetno ćemo im podmetnuti lažne vrednosti i primorati ih da te vrednosti prihvate. Kako? Mi ćemo naći istomišljenike, svoje saveznike i pomoćnike u njihovoj domovini. Malo pomalo ćemo gasiti njihovu nacionalnu svest. Književnost, bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja. Mi ćemo na sve načine podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje, jednom rečju – sve nemoralnosti.”

U kojoj meri ova teorija prvog direktora CIA korespondira sa stvarnošću ondašnje SFRJ? Činjenice govore o tome je Alen Dales svojevremeno i govorio za srpske medije da je CIA dozvolila Brozu da radi drogu i cigarete, prvenstveno „laki strajk”, da bi finansirao tajne operacije svoje moćne Udbe. Tačno je i to da su druge droge stigla u SFRJ mnogo pre heroina, o čemu svedoči i ispovest Ratka Draževića, visokog funkcionera Udbe. Dražević, istina, govori da su udbaši tu drogu prebacivali u Italiju, Holandiju i SAD, prodavali je mafiji i pare donosili Udbi. Međutim, s ove istorijske distance, posle Ustava SFRJ iz 1974, kada su republike razvlastile Jugoslaviju, svaka za sebe je radila mnogo šta pa sasvim izvesno i one najunosnije poslove, prvenstveno drogu, te je puštali i na domaće tržište ili u komšiluk, u susednu republiku… Ali sve pod kontrolom države!

Zoran Predin za „Ekspres” kaže da je, u smislu količine originalnih muzičkih ideja i žanrova koji su ga postavili na treće mesto najboljih svetskih muzičkih produkcija, i to iza američke i engleske, novi talas u Jugoslaviji bio vrhunac kulturnog i socijalnog razvoja zemlje. Koji je, naravno, bio strogo nadziran od države.

– To je bilo novo samopouzdanje, umetničko bratstvo i jedinstvo, nezavisnost u produkciji, sveže ideje… Sve nabrojano se, naravno, nije sviđalo ni partiji ni nacionalistima. Udba je na svakom koraku pratila bendove i nadzirala koncerte. Za dozvolu za koncert morao si dva meseca pre koncerta da pošalješ tekstove na čitanje miliciji. Tada su bile često realizovane tri faze nadzora: zabrana zbog raznih razloga, od imena do provokativnih tekstova, medijski embargo, koji su uveli kobajagi zbog antidržavnih sadržaja, i nagrađivanje kada su pokušavali da nas diskredituju priznanjima poput Sedam sekretara SKOJ-a, kao, „vidite, oni su ipak naši”. No, nagrada Sedam sekretara SKOJ-a je nehotice populizovala izvrsne umetnike, među koje se mogu s ponosom ubrojati. Javna je tajna da je Udba tendenciozno plasirala drogu u novi talas kako bi utišala bunt. Nažalost, u tome je uspela, pogotovo na beogradskoj sceni. Tragično – ističe Predin.

Na pitanje da li je upravo taj začarni krug doprineo otvaranju prostora za bujanje nacionalizma i istovremeno vodio ka konačnom raspadu Jugoslavije, Predin kaže: „tačno tako”.

– U nacionalizmima nije bio prostora za solidarnost i drugarstvo, koje je vladalo među bendovima. Nacionalistički mediji dnevno su radili na tome da nas posvađaju objavama lažnih izjava itd. No, uprkos svemu, mnogi smo ostali doživotni prijatelji i sada idemo na živce i novim vlastima. Jebiga, očigledno smo ponovo ispred vremena – smatra Predin, dok novinar Milomir Marić za „Ekspres” kaže da je javna tajna da je drogu na ulice Beograda servirala policija.

– I to pre svega na Dedinje, deci visokih zvaničnika, rukovodilaca, uglednih ljudi… Na taj način su uništavali i ucenjivali mnoge porodice jer su rukovodioci bili uplašeni, a sve se i kasnije nastavilo. Pa, meni je pokojna Sonja Savić opisivala ko su bili policijski doušnici, njihovi dileri, i kako su im sve pretili. Oni su samo želeli da unište jednu učenu i obrazovanu generaciju koja je pretendovala da zameni elitu – smatra Marić.

Gotovo suprotan stav zauzeo je bivši član benda „Idoli” Nebojša Krstić, ocenjujući da država nije imala vremena da se bavi novim talasom, u kojem veliki broj bendova nije ni imao političku notu.

– Rokenrol je u Jugoslaviji bio prisutan još od ranih šezdesetih jer nije nikada bio detektovan kao element pobune, već samo kao oblik zabave. To je bio slučaj i s novim talasom. Nikakav drugačiji odnos država nije imala prema njemu u celini, ali jeste prema grupama koje su se bavile tabu temama. U suštini, takvih grupa je bilo vrlo malo u novom talasu. „Idoli” su jedini pravi primer. Od pesme „Retko te viđam s devojkama”, koja je bila himna LGBT osamdesetih, preko instaliranja nacionalnih i religijskih tema u artistički new vawe format („Odbrana i poslednji dani”), do direktne političke subverzije na temu nestašica osnovnih životnih namirnica („Čokolada”) i poziva na otpor („Udri bogatalja”). Većina ostalih grupa nije u svom delovanju imala nikakvu političku subverzivnu notu i možemo ih posmatrati samo kroz estetske naočare. Novi talas odigrao se u vremenu neposredno posle Titove smrti, kada se državni aparat bavio sobom i sve je bilo prepušteno na milost i nemilost urednika radija i televizije, koji su u početku emitovali te pesme vrlo bojažljivo, a potom, kada su videli da nema negativne reakcije, punom snagom – kaže Krstić i dodaje da, što se tiče službi i puštanja narkotika, on nije dobar sagovornik jer narkotike nije konzumirao, a sa službama nije sarađivao.

– Što se tiče nacionalizma, on je pothranjivan i njime je manipulisano u okviru republičkih saveza komunista i nikakve veze s novim talasom on nema. Novi talas je bio zbirka veoma različitih beogradskih, zagrebačkih i nekoliko slovenačkih grupa, bez zajedničkog ideološkog ili ma kakvog drugog koncepta. Većina tih grupa, po mom mišljenju, nije imala nikakav odnos prema autoritarnom sistemu u kojem smo živeli. Njihovu aktivnost tačno je definisao Džoni Štulić u stihu: „Želim samo da sviram, da se otkačim, i to je sve.” Političku svest i ambiciju da se Titov autokratski režim zameni demokratijom video sam samo kod dve grupe. Prva je preteča svega, praktično grupa koja je prokrčila put za sve nas ostale, i to je „Buldožer”. Druga je „VIS Idoli” – navodi Krstić.

Opširniji tekst možete pročitati u  najnovijem broju Ekspresa koji je od petka na kisocima