KOLIKO DUGO SU TRAJALE SRPSKE VLADE KROZ ISTORIJU? Za 30 godina, samo tri kabineta "izgurala" pun mandat

Strogo matematički gledano, sve srpske vlade trajale su nešto više od 23 meseca. Ako se na to oduzme vreme potrošeno na predizborne kampanje i period formiranja novih ministarskih kabineta, vlade u Srbiji u proseku traju 18 meseci, odnosno godinu i po dana.

Slično će biti i sa novom Vladom Srbije jer, kako je pre nekoliko dana najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ona će trajati nešto manje od tog perioda (oko 1,5 godinu), zbog čega ćemo na birališta 2022. godine kada će biti održani izbori na svim nivoima: predsedničke, parlamentarni, lokalni i gradski.

Po ovome, nova Vlada Srbije neće biti mnogo drugačija od ranijih, i to ne samo onih skorašnjih, već i onih pre deceniju, dve, tri...

Ne računajući prelaznu vladu Milomira Minića od tri meseca, od 1990. nijedna nije toliko kratko trajala.

Zanimljivo je da su u proteklih 30 godina, samo tri vlade uspele da "izguraju" pun mandat: onu koju su vodili Mirko Marjanović (mart 1994. - mart 1998.) i Mirko Cvetković (jul 2008. - jul 2012), kao i poslednja na čijem je čelu Ana Brnabić.

Branibićeva je premijerka postala u junu 2017. nakon što je dotadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić odlučio da se kandiduje za predsednika Srbije. Rotacija kada je reč o funkcijama je obavljena, ali bez izbora, tako da je i ovo jedna od retkih vlada koja je izdržala pune četiri godine.

Odluka Vučića da mandat za sastav nove vlade dodeli Ani Brnabić, tada još uvek relativno novoj ministarki i osobi u političkom životu, odjeknula je ne samo u regionalnim, već i u svetskim medijima, budući da je ona prva žena na čelu srpske vlade, koja se javno deklarisala kao pripadnica LGBT populacije.

I dok je prvi mandat možda bio šok čak i za političke stručnjake i analitičare, toliko je je poverenje za novi dobijen sasvim očekivano s obzirom da Brnabićeva ima apsolutnu podršku SNS-a da nastavi posao koji je do sada radila.

Tako se Brnabić "upisala" na listu retkih srpskih premijera koji mogu da se pohvale sa dva mandata.

Kako će nova Vlada Srbije izgledati i koliko će potrajati, tek ćemo videti, a ovako su izgledali kabineti u protekle tri decenije.

Nakon izbora 1990. godine, a na predlog Slobodana Miloševića, Dragutin Zelenović izabran je za predsednika prve vlade Republike Srbije, koja je imala ukupno 22 člana. Prethodno je Zelenović bio predstavnik Vojvodine u kolektivnom Predsedništvu SFRJ.

Bio je tehnički vrlo obrazovan, član SANU-a, ali je istovremeno važio za poslušnika Slobodana Miloševića. Izgubio je podršku partijskog vrha nakon uličnih demonstracija u Beogradu koje je organizovao Vuk Drašković.

Milošević je tada preuzeo ulogu pregovarača pod izgovorom da je Zelenović zauzet rešavanjem stečaja u jednoj od vojvođanskih fabrika. Demonstrante je proglasio za izdajnike i izveo tenkove na ulice, a Zelenović je potom u intervjuu datom NIN-u izjavio da je on "ruža među korovom u SPS-u".

Nakon toga nije imao izbora i podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade, samo devet meseci nakon njegovog izbora.

Ne mnogo duže trajala je Vlada Radomana Božovića, svega godinu dana, a u tako kratkom roku imala je i jednu rekonstrukciju, zbog svojevoljnog odlaska nekolicine ministara koji, kako su rekli, nisu mogli da trpe tiraniju "malog Napoleona" u liku Radomana Božovića.

Odlika Božovićevog kabineta da je vladao uredbama, ne pitajući često parlament za mišljenje. Ostalo je upamćeno da su u njegovo vreme cene porasle za čak 24.000 odsto.

Vlada je raspuštena nakon što je Slobodan Milošević odlučio da se ide na izbore, a nakon njih, kako je govorio Božović, ponovo mu je ponuđena premijerska funkcija, ali je on to odbio.

Šainovićeva vlada bila je manjinska, a opstala je godinu dana zahvaljujući podršci SRS. Imala je ukupno 26 članova.

Kabinet Šainovića ostao je upamćen po nezapamćenoj inflaciji, još većoj nego u vreme radomana Božovića, visokim porezima, kriminalu... Dva ministra iz te vlade optužena su zbog pronevere para, a jedan od njih završio je u zatvoru nakon što mu je deo novca pronađen na tavanu.

Ovo je bila prva vlada koja je izdražala pun mandat, a u nju je podržala i do tada opoziciona Nova demokratija, koja je u koaliciju sa SPS-om ušla nakon što su joj ponuđena po dva potpredsednička i ministarska mesta.

Marjanovićeva vlada imala je pet potpredsednika i 19 ministara, a preživela je jednu rekonstrukciju, i to nakon što je Nova demokratija odbila da sarađuje sa SRS-om, nakon čega prelazi u opoziciju. Uprkos tome, uz podršku radikala, opstala je pun mandat.

U njeno vreme guverner NBJ Dragoslav Avramoviću, čuveni deda Avram, zaustavio je inflaciju od 313 miliona odsto mesečno.

Za vreme mandata Mirka Marjanovića okončani su sukobi u bivšim jugoslovenskim republikama, a vlast u Beogradu preuzela je opozicija.

Ispostavilo da je Marjanović bio premijer koji se najduže zadržao na toj poziciji, budući da je posle izbora 1998. predvodio još jednu vladu koja je trajala dve godine.

Ostala je upamćena po velikom broju članova - čak 35. Imala je pet potpredsednika, 23 resorna ministarstva i sedam ministarstava bez portfelja. U drugu Marjanovićevu vladu ušli su i članovi SRS, koji su dobili čak 15 resora, a JUL je dobio četiri ministarska mesta.

Za vreme ove vlade NATO je bombardovao Srbiju, doneti su skandalozni zakoni o informisanju i univerzitetu, a ubijen je novinar Slavko Ćuruvija.

Posle demokratskih promena i dogovora DOS-a, SPS-a i SPO-a o formiranju prelazne vlade podnosi ostavku.

Ova vlada je imala najkraći rok trajanja, samo tri meseca, a u isto vreme bila je i najglomaznija - imala je dva potpredsednika, čak 35 ministarstava, a resori policije, finansija i pravde imala su koministre.

Ova vlada upravljala je Srbijom do decembarskih parlamentarnih izbora.

Nakon decembarskih izbora DOS u januaru dolazi na vlast, a za predsednika Vlade je izabran Zoran Đinđić. Imala je sedam potpredsednika i 19 ministarskih mesta.

Samo sedam meseci nakon njenog formiranja, Đinđićev kabinet napuštaju članovi DSS-a, optužujući vladu da je povezana sa kriminalom.

Za vreme vlasti Zorana Đinđića mnogo toga je urađeno u do tada potpuno izolovanoj zemlji - Srbija i Crna Gora primljene u međunarodne institucije i organizacije, obnovljeni su diplomatski i ekonomski odnosi sa inostranstvom, normalizovani odnosi sa susednim zemljama. Bivši predsednik Slobodan Milošević izručen je Haškom tribunalu.

Zoran Đinđić ubijen je u dvorištu Vlade 12. marta 2003. godine.

Za vreme kratkotrajnog Živkovićevog mandata, Vladu su potresale brojne afere. Lavinu je pokrenuo Mlađan Dinkić, tada guverner NBS koji je tvrdio da ima dokaze da su savetnik za bezbednost premijera Đinđića, Zoran Janjušević i bivši šef kabineta premijera Nemanja Kolesar bili umešani u pranje novca.

Dinkić je tada od Živkovića zahtevao i smenu ministra policije Dušana Mihajlovića, ali i ostavku premijera, "ako se optužbe dokažu kao tačne". On je takođe optuživao Živkovića da "zloupotrebljava kosovsko pitanje zarad sticanja jevtinih političkih poena", na šta mu je premijer odgovarao: "Ima nekih koji su spremni da prodaju veru za večeru, odnosno sve za ništa."

Sa druge strane, jačale su stranke opozicije - DSS, SRS i SPS. Oktobra te godine na predlog opozicije Skupština je počela raspravu o izglasavanju nepoverenja Vladi, da bi tadašnji v.d. predsednika Srbije Nataša Mićić raspustila parlament i raspisala izbore.

Vlada Vojislava Koštunice bila je manjinska vlada, koja je praktično vratila u život SPS. Vladajuću koaliciju činili su DSS, G17 plus, SPO, Nova Srbija i Socijaldemokratska partija. Imala je 17 ministara i jednog potpredsednika.

Prvu Koštuničinu vladu obeležilo je odlazak Crne Gore iz zajednice SCG, ali i usvajanje novog Ustava Srbije, nakon čega su raspisani izbori na svim nivoima vlasti.

Ova vlada formirana je nakon višemesečnih pregovora DS i DSS, a osim tih stranaka u vlast su ušle još G17 plus i NS. Kabinet Koštunice imao je jednog potpredsednika i 23 ministarstva.

Najveći događaj u vreme druge Koštuničine vlade bilo je proglašenje nezavisnosti Kosova. Vlada potom zapada u krizu jer je EU u isto vreme ponudila Srbiji da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, čemu su se protivili DSS i NS, koji su od Brisela zahtevali da jasno saopšti da priznaje teritorijalnu celovitost Srbije.

DS i G17 plus zalagali su se za potpisivanje SSP, a to je i učinio Božidar Đelić, koji je kao potpredsednik Vlade imao ovlašćenja za to.

Koštunica je u obraćanju javnosti zatražio raspuštanje Skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Kabinet Mirka Cvetkovića bio je prvi od 5. oktobra u kome nije učestvovao DSS, ali u koji je ušao SPS. U vladajuću koaliciju ušli su još G17 plus, SDP Rasima Ljajića, SDA Sandžaka i PUPS.

Cvetkovićev kabinet imao je 27 članova, odnosno 26 ministarstava. To je druga i poslednja vlada od uvođenja višestranačja u Srbiji koja je izdržala ceo mandat.

U njeno vreme haški optuženik Radovan Karadžić isporučen je Hagu, ratifikovan je SSP, potpisan gasni aranžman sa Rusijom i ugovor sa Fijatom, odobrena vizna liberalizacija.

Cvetkovićevo vreme, međutim, obeležio je i početak svetske ekonomske krize, a među neuspehe ubrajaju se i propale privatizacije RTB Bor i Jata.

Ova vlada imala je i nekoliko kadrovskih promena tokom 2011. Nju je, kako je obrazloženo, iz ličnih razloga napustio dugogodišnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević, a zbog dužeg neslaganja sa premijerom, razrešen je potpredsednik Vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić. Sa njim se solidarisala ministarka za NIP Verica Kalanović, koja je podnela ostavku.

Nakon poraza Borisa Tadića 2012. na predsedničkim izborima, SPS je odlučio da uđe u koaliciju sa SNS-om i URS-om, a takva odluka obezbedila je Ivici Dačiću fotelju premijera. Deo vladajuće koalicije bili su i PUPS, JS, NS, SDPS, SDA Sandžaka.

Većinu u toj vladi ipak je imao SNS, pa je nju kako se često moglo čuti vodio Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik. Dačićeva vlada imala je 15 ministarstava i dva potpredsednika, a najviše resora - osam, imali su naprednjaci.

Na samom početku njegovog manadata, uhapšen je biznismen Miroslav Mišković, a počela je i istraga na 24 sporne privatizacije, koja do danas nije okončana. U vreme Dačićeve vlade, potpisan je i Briselski sporazum - prvi sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Njegova vlada ostaće upamćena i po tome što je posle 13 godina neprekidnog učešća u vlasti iz nje izbačen Mlađan Dinkić i njegova stranka.

Predsedništvo SNS-a pet meseci kasnije odlučilo je da se ide na vanredne izbora zarad "provere volje naroda" i "dobijanja političkog legitimiteta".

"Provera volje naroda" isplatila se SNS-u, koji je sa koalicionim partnerima mogao samostalno da formira vlast, ali je u vlast ipak ušla i koalicija oko SPS-a.

Prvu godinu njegovog mandata obeležile su poplave, koje su napravile štetu od ukupno 1,7 milijardi evra, smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, kao i prodaja Železare Smederevo kineskoj kompanji "Hestil". Takođe, Srbija je otvorila prva dva poglavlja u pregovorima sa EU.

Po partijskom sastavu, nije se razlikovala u odnosu na prethodnu, kao ni politika koju je vodio u prvom mandatu. Trajala je svega devet meseci, jer je Vučić odlučio da se kandiduje za predsednika Srbije.

Odluka o učešću na predsedničkim izborima doneta je uprkos želji tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića da još jednom ispred SNS bude kandidat za šefa države.

U predsedničkoj trci pobedio je već u prvom krugu 2. aprila, a tek 30. maja je podneo ostavku na funkciju premijera. Do izbora nove vlade, 29. juna, posao premijera obavljao je njegov dotadašnji zamenik Ivica Dačić.

Odluka Aleksandra Vučića da mandat za sastav nove vlade dodeli Ani Brnabić odjeknula je i u regionalnim i svetskim medijima, budući da je ona prva žena na čelu srpske vlade, koja je pritom javno deklarisana kao gej osoba.

Prethodno je bila ministarka državne uprave i lokalne samouprave, sa stažom od svega godinu dana u politici.

Koliko je prvi mandat bio šok čak i za političke stručnjake i analitičare, toliko je je poverenje za novi dobila sasvim očekivan s obzirom da ima apsolutnu podršku SNS-a da nastavi posao koji je do sada radila.

Najveći izazovi buduće vlade, kako je i sam Vučić rekao, biće pitanje KiM, borba protiv Kovida-19 i ekonomska stabilnost zemlje.