КОЛИКО ДУГО СУ ТРАЈАЛЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ? За 30 година, само три кабинета "изгурала" пун мандат

Строго математички гледано, све српске владе трајале су нешто више од 23 месеца. Ако се на то одузме време потрошено на предизборне кампање и период формирања нових министарских кабинета, владе у Србији у просеку трају 18 месеци, односно годину и по дана.

Слично ће бити и са новом Владом Србије јер, како је пре неколико дана најавио председник Србије Александар Вучић, она ће трајати нешто мање од тог периода (око 1,5 годину), због чега ћемо на биралишта 2022. године када ће бити одржани избори на свим нивоима: председничке, парламентарни, локални и градски.

По овоме, нова Влада Србије неће бити много другачија од ранијих, и то не само оних скорашњих, већ и оних пре деценију, две, три...

Не рачунајући прелазну владу Миломира Минића од три месеца, од 1990. ниједна није толико кратко трајала.

Занимљиво је да су у протеклих 30 година, само три владе успеле да "изгурају" пун мандат: ону коју су водили Мирко Марјановић (март 1994. - март 1998.) и Мирко Цветковић (јул 2008. - јул 2012), као и последња на чијем је челу Ана Брнабић.

Бранибићева је премијерка постала у јуну 2017. након што је дотадашњи председник Владе Александар Вучић одлучио да се кандидује за председника Србије. Ротација када је реч о функцијама је обављена, али без избора, тако да је и ово једна од ретких влада која је издржала пуне четири године.

Одлука Вучића да мандат за састав нове владе додели Ани Брнабић, тада још увек релативно новој министарки и особи у политичком животу, одјекнула је не само у регионалним, већ и у светским медијима, будући да је она прва жена на челу српске владе, која се јавно декларисала као припадница ЛГБТ популације.

И док је први мандат можда био шок чак и за политичке стручњаке и аналитичаре, толико је је поверење за нови добијен сасвим очекивано с обзиром да Брнабићева има апсолутну подршку СНС-а да настави посао који је до сада радила.

Тако се Брнабић "уписала" на листу ретких српских премијера који могу да се похвале са два мандата.

Како ће нова Влада Србије изгледати и колико ће потрајати, тек ћемо видети, а овако су изгледали кабинети у протекле три деценије.

Након избора 1990. године, а на предлог Слободана Милошевића, Драгутин Зеленовић изабран је за председника прве владе Републике Србије, која је имала укупно 22 члана. Претходно је Зеленовић био представник Војводине у колективном Председништву СФРЈ.

Био је технички врло образован, члан САНУ-а, али је истовремено важио за послушника Слободана Милошевића. Изгубио је подршку партијског врха након уличних демонстрација у Београду које је организовао Вук Драшковић.

Милошевић је тада преузео улогу преговарача под изговором да је Зеленовић заузет решавањем стечаја у једној од војвођанских фабрика. Демонстранте је прогласио за издајнике и извео тенкове на улице, а Зеленовић је потом у интервјуу датом НИН-у изјавио да је он "ружа међу коровом у СПС-у".

Након тога није имао избора и поднео је оставку на место председника Владе, само девет месеци након његовог избора.

Не много дуже трајала је Влада Радомана Божовића, свега годину дана, а у тако кратком року имала је и једну реконструкцију, због својевољног одласка неколицине министара који, како су рекли, нису могли да трпе тиранију "малог Наполеона" у лику Радомана Божовића.

Одлика Божовићевог кабинета да је владао уредбама, не питајући често парламент за мишљење. Остало је упамћено да су у његово време цене порасле за чак 24.000 одсто.

Влада је распуштена након што је Слободан Милошевић одлучио да се иде на изборе, а након њих, како је говорио Божовић, поново му је понуђена премијерска функција, али је он то одбио.

Шаиновићева влада била је мањинска, а опстала је годину дана захваљујући подршци СРС. Имала је укупно 26 чланова.

Кабинет Шаиновића остао је упамћен по незапамћеној инфлацији, још већој него у време радомана Божовића, високим порезима, криминалу... Два министра из те владе оптужена су због проневере пара, а један од њих завршио је у затвору након што му је део новца пронађен на тавану.

Ово је била прва влада која је издражала пун мандат, а у њу је подржала и до тада опозициона Нова демократија, која је у коалицију са СПС-ом ушла након што су јој понуђена по два потпредседничка и министарска места.

Марјановићева влада имала је пет потпредседника и 19 министара, а преживела је једну реконструкцију, и то након што је Нова демократија одбила да сарађује са СРС-ом, након чега прелази у опозицију. Упркос томе, уз подршку радикала, опстала је пун мандат.

У њено време гувернер НБЈ Драгослав Аврамовићу, чувени деда Аврам, зауставио је инфлацију од 313 милиона одсто месечно.

За време мандата Мирка Марјановића окончани су сукоби у бившим југословенским републикама, а власт у Београду преузела је опозиција.

Испоставило да је Марјановић био премијер који се најдуже задржао на тој позицији, будући да је после избора 1998. предводио још једну владу која је трајала две године.

Остала је упамћена по великом броју чланова - чак 35. Имала је пет потпредседника, 23 ресорна министарства и седам министарстава без портфеља. У другу Марјановићеву владу ушли су и чланови СРС, који су добили чак 15 ресора, а ЈУЛ је добио четири министарска места.

За време ове владе НАТО је бомбардовао Србију, донети су скандалозни закони о информисању и универзитету, а убијен је новинар Славко Ћурувија.

После демократских промена и договора ДОС-а, СПС-а и СПО-а о формирању прелазне владе подноси оставку.

Ова влада је имала најкраћи рок трајања, само три месеца, а у исто време била је и најгломазнија - имала је два потпредседника, чак 35 министарстава, а ресори полиције, финансија и правде имала су коминистре.

Ова влада управљала је Србијом до децембарских парламентарних избора.

Након децембарских избора ДОС у јануару долази на власт, а за председника Владе је изабран Зоран Ђинђић. Имала је седам потпредседника и 19 министарских места.

Само седам месеци након њеног формирања, Ђинђићев кабинет напуштају чланови ДСС-а, оптужујући владу да је повезана са криминалом.

За време власти Зорана Ђинђића много тога је урађено у до тада потпуно изолованој земљи - Србија и Црна Гора примљене у међународне институције и организације, обновљени су дипломатски и економски односи са иностранством, нормализовани односи са суседним земљама. Бивши председник Слободан Милошевић изручен је Хашком трибуналу.

Зоран Ђинђић убијен је у дворишту Владе 12. марта 2003. године.

За време краткотрајног Живковићевог мандата, Владу су потресале бројне афере. Лавину је покренуо Млађан Динкић, тада гувернер НБС који је тврдио да има доказе да су саветник за безбедност премијера Ђинђића, Зоран Јањушевић и бивши шеф кабинета премијера Немања Колесар били умешани у прање новца.

Динкић је тада од Живковића захтевао и смену министра полиције Душана Михајловића, али и оставку премијера, "ако се оптужбе докажу као тачне". Он је такође оптуживао Живковића да "злоупотребљава косовско питање зарад стицања јевтиних политичких поена", на шта му је премијер одговарао: "Има неких који су спремни да продају веру за вечеру, односно све за ништа."

Са друге стране, јачале су странке опозиције - ДСС, СРС и СПС. Октобра те године на предлог опозиције Скупштина је почела расправу о изгласавању неповерења Влади, да би тадашњи в.д. председника Србије Наташа Мићић распустила парламент и расписала изборе.

Влада Војислава Коштунице била је мањинска влада, која је практично вратила у живот СПС. Владајућу коалицију чинили су ДСС, Г17 плус, СПО, Нова Србија и Социјалдемократска партија. Имала је 17 министара и једног потпредседника.

Прву Коштуничину владу обележило је одлазак Црне Горе из заједнице СЦГ, али и усвајање новог Устава Србије, након чега су расписани избори на свим нивоима власти.

Ова влада формирана је након вишемесечних преговора ДС и ДСС, а осим тих странака у власт су ушле још Г17 плус и НС. Кабинет Коштунице имао је једног потпредседника и 23 министарства.

Највећи догађај у време друге Коштуничине владе било је проглашење независности Косова. Влада потом запада у кризу јер је ЕУ у исто време понудила Србији да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, чему су се противили ДСС и НС, који су од Брисела захтевали да јасно саопшти да признаје територијалну целовитост Србије.

ДС и Г17 плус залагали су се за потписивање ССП, а то је и учинио Божидар Ђелић, који је као потпредседник Владе имао овлашћења за то.

Коштуница је у обраћању јавности затражио распуштање Скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора.

Кабинет Мирка Цветковића био је први од 5. октобра у коме није учествовао ДСС, али у који је ушао СПС. У владајућу коалицију ушли су још Г17 плус, СДП Расима Љајића, СДА Санџака и ПУПС.

Цветковићев кабинет имао је 27 чланова, односно 26 министарстава. То је друга и последња влада од увођења вишестраначја у Србији која је издржала цео мандат.

У њено време хашки оптуженик Радован Караџић испоручен је Хагу, ратификован је ССП, потписан гасни аранжман са Русијом и уговор са Фијатом, одобрена визна либерализација.

Цветковићево време, међутим, обележио је и почетак светске економске кризе, а међу неуспехе убрајају се и пропале приватизације РТБ Бор и Јата.

Ова влада имала је и неколико кадровских промена током 2011. Њу је, како је образложено, из личних разлога напустио дугогодишњи министар здравља Томица Милосављевић, а због дужег неслагања са премијером, разрешен је потпредседник Владе и министар економије Млађан Динкић. Са њим се солидарисала министарка за НИП Верица Калановић, која је поднела оставку.

Након пораза Бориса Тадића 2012. на председничким изборима, СПС је одлучио да уђе у коалицију са СНС-ом и УРС-ом, а таква одлука обезбедила је Ивици Дачићу фотељу премијера. Део владајуће коалиције били су и ПУПС, ЈС, НС, СДПС, СДА Санџака.

Већину у тој влади ипак је имао СНС, па је њу како се често могло чути водио Александар Вучић, први потпредседник. Дачићева влада имала је 15 министарстава и два потпредседника, а највише ресора - осам, имали су напредњаци.

На самом почетку његовог манадата, ухапшен је бизнисмен Мирослав Мишковић, а почела је и истрага на 24 спорне приватизације, која до данас није окончана. У време Дачићеве владе, потписан је и Бриселски споразум - први споразум о нормализацији односа Београда и Приштине.

Његова влада остаће упамћена и по томе што је после 13 година непрекидног учешћа у власти из ње избачен Млађан Динкић и његова странка.

Председништво СНС-а пет месеци касније одлучило је да се иде на ванредне избора зарад "провере воље народа" и "добијања политичког легитимитета".

"Провера воље народа" исплатила се СНС-у, који је са коалиционим партнерима могао самостално да формира власт, али је у власт ипак ушла и коалиција око СПС-а.

Прву годину његовог мандата обележиле су поплаве, које су направиле штету од укупно 1,7 милијарди евра, смањење плата и пензија у јавном сектору, као и продаја Железаре Смедерево кинеској компањи "Хестил". Такође, Србија је отворила прва два поглавља у преговорима са ЕУ.

По партијском саставу, није се разликовала у односу на претходну, као ни политика коју је водио у првом мандату. Трајала је свега девет месеци, јер је Вучић одлучио да се кандидује за председника Србије.

Одлука о учешћу на председничким изборима донета је упркос жељи тадашњег председника Србије Томислава Николића да још једном испред СНС буде кандидат за шефа државе.

У председничкој трци победио је већ у првом кругу 2. априла, а тек 30. маја је поднео оставку на функцију премијера. До избора нове владе, 29. јуна, посао премијера обављао је његов дотадашњи заменик Ивица Дачић.

Одлука Александра Вучића да мандат за састав нове владе додели Ани Брнабић одјекнула је и у регионалним и светским медијима, будући да је она прва жена на челу српске владе, која је притом јавно декларисана као геј особа.

Претходно је била министарка државне управе и локалне самоуправе, са стажом од свега годину дана у политици.

Колико је први мандат био шок чак и за политичке стручњаке и аналитичаре, толико је је поверење за нови добила сасвим очекиван с обзиром да има апсолутну подршку СНС-а да настави посао који је до сада радила.

Највећи изазови будуће владе, како је и сам Вучић рекао, биће питање КиМ, борба против Ковида-19 и економска стабилност земље.