KOME TREBA TRIBINA?
Incident na "Maksimiru" 13. maja 1990. simbolični je početak raspada Jugoslavije, dok je deceniju kasnije Milošević najozbiljniju opomenu da će pasti sa vlasti dobio upravo sa tribina, sa kojih su mu navijači skandirali: "Spasi Srbiju i ubij se, Slobodaneeeee!" Da li je nedavni incident na Partizanovom stadionu borba za šipku ili poruka Vučiću?
Ni minute, ni sekunde ćutanja nije bilo na “Old Trafordu” tog 8. aprila 2013. kada je od moždanog udara u 87. godini umrla Čelična Ledi. Neki u Britaniji je slave, drugi mrze. Liverpulci najviše. Jedni smatraju da su njena drakonska “rešenja” samo premestila nasilje sa stadiona na ulice, dok su ostali uvereni da se Tačerka jednom za sva vremena rešila huligana.
Možda bi baš zato Aleksandar Vučić mogao da se pozove na Margaret Tačer i izgovori: “Moramo očistiti sport i zemlju od ovih huligana”. On bi mogao da se seća s početka devedesetih koliko je jaka sprega politike i tribine i koliko su huligani sa stadiona bili važan faktor u bujanju nacionalizma u rušenju SFRJ.
Na zagrebačkom stadionu “Maksimir” 13. maja 1990, na utakmici Dinamo – Crvena zvezda, tučom hrvatskih i srpskih navijača počeo je raspad Jugoslavije. Tribina je u narednim godinama bila regrutno mesto za ultranacionalističke Arkanove “Tigrove”, o čemu je pisao i sam Stejt department, a objavio Vikiliks. Arkanovci su se manje interesovali za golove, a više za kriminal, reketiranje i drogu. Međutim, kada su se promenile političke okolnosti i Sloba prestao da bude neprikosnoveni lider srpskog naroda, prvu opomenu dobio je upravo sa terena. Svega dva meseca nakon što je dobio predlog sa “Marakane” “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodane!”, Milošević je pao s vlasti.
I Tadićeva, gotovo autokratska vladavina, završila se tačno godinu dana nakon što su mu navijači sa severa otpevali remiks pesme “Spasi Srbiju i ubij se, Borise, Borise!”. Nije pomoglo ni to što je u to vreme Telekom izdašno pomagao srpske fudbalske klubove s milion evra.
Za masovne demonstracije i nasilno rušenje vlasti na ulici nije dovoljan samo broj ljudi ili kritična masa.
Potreban je i okidač, a momci sa šipke nemaju problem sa tim
Međutim, da neko slučajno ne bi pomislio da su navijači samo odmagali političarima, mnogo češće se dešavalo suprotno. Kada je bilo politički podobno, palili su Skupštinu i ambasade, branili Kosovo na Jarinju, prebijali “pedere” na ulicama… Da im neke transparente muške ljubavi ipak ne smetaju huligani sa stadiona pokazivali su kada su se fotografisali u štabovima i slavili izborne pobede, ali i kada su iste one “pedere” samo godinu dana kasnije pustili da paradiraju.
Prošle nedelje na derbiju uhapšena su šestorica Hrvata koji su sa grupom “Vandal bojs”, huliganima iz beogradskih blokova, napali navijače na južnoj tribini. Iako je po medijima bilo raznih teorija, od uplitanja stranih službi do spekulacija da je to bio samo napad na one navijače koji sarađuju sa policijom, nepobitna je činjenica da je namera bila preuzimanje tribine na jugu.
Sa preuzimanjem tribine, osim vraćanja unosnih poslova sa drogom, vraća se i kontrola kluba i rukovodstva u Humskoj, a i dalje se ispituje da li su nemiri i haos sa tribina trebalo da se preliju i na ulice Beograda.
Posle svega postavlja se pitanje da li su ovde u pitanju samo borba za šipku ili i najava nečeg drugog. Nekadašnji koministar policije u prelaznoj vladi, advokat Božo Prelević za “Ekspres” kaže da je očigledno da neko pruža podršku huliganima čim su nedostupni za pravosudne organe.
– Ti ljudi imaju debele dosijee i po nekoliko sudskih presuda, ali i dalje nisu u zatvoru već na stadionu. Ogromne pare kojima raspolažu nisu mogli da zarade od skandiranja na utakmicama već isključivo kriminalnim aktivnostima, pre svega prodajom droge. Osećaju se zaštićenim jer su u upravama klubova političari i policajci sa kojima na kraju imaju blisku saradnju. Tako je i pokojni Bata Kankan bio vlasnik FK Vojvodina, a svi policajci i zavisnici u Novom Sadu znali su čime se zaista bavi. Zato je ovo tempirana bomba – upozorava Prelević.
