KONAČAN stav SPC o Kosovu: "Nijedan državnik se nikada ne sme saglasiti sa OTUĐENJEM, a ni PODELOM pokrajine"

Srpska pravoslavna crkva je ovogodišnji Sveti arhijerejski sabor završila sa porukom o Kosovu i Metohiji.

Tekst takozvanog "Apela za Kosovo" je pažljivo pisan tokom zasedanja.

- Naša Crkva, kao duhovna mati našega naroda u celini i Srbija kao država najvećeg dela srpskog naroda, kojoj teritorija Kosova i Metohije i pripada, nose najveće breme odgovornosti za očuvanje te naše istorijske pokrajine u granicama Srbije i za budućnost srpskog naroda u njoj. Kosovo i Metohija, sa našeg stanovišta, nije pitanje ni nacionalne ideologije ili mitologije, niti štaviše, samo teritorije već predstavlja samu srž našeg crkveno-narodnog bića i postojanja, bez koje se gubimo u procesu opšte globalizacije i sekularizacije. Prosperitet Srbije se ne može graditi na dezintegraciji onoga što predstavlja kamen temeljac njenog identiteta i njene istorije i državnosti.

SPC ponavlja i potvrđuje svoj vekovni stav o KiM, istovetan od epohe svetorodne loze Nemanjića i od Kosovskog boja do dana današnjeg. SPC nikada nije napustila KiM niti će ikada sa njega odstupiti. U svim uslovima i nedaćama ostaće sa svojim drevnim svetinjama i sa svojim vernim narodom.

Što se tiče državno-pravnog statusa naše države na KiM Sabor ponavlja jasan i više puta izrečen stav poglavara SPC:

- Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono pak što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti.

Mi se iskreno nadamo, uz molitvu Gospodu, da će se problem, stvoren najpre oružanom pobunom albanskih separatista, a potom okupacijom Pokrajine, rešiti isključivo mirnim putem na načelima pravde i prava. Mir je neophodan uslov da bi kosovsko-metohijski Srbi mogli da žive slobodno, bez straha za goli život i da pravda za njih istovremeno bude i pravično rešenje za tamošnje Albance i za sve zajednice koje žive na Kosovu i Metohiji.

Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na KiM ne gradi društvo ljudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.

Kosovske albanske institucije, od kraja rata 1999. godine, a posebno od proglašenja takozvane nezavisnosti, 2008. godine, pokazale su jasno i neskriveno da žele da stvore etnički čistu albansku državu na ovom prostoru i da u njoj nema mesta za Srbe, pa ni za ostale nealbance. Očigledno kršenje ljudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavljanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje prava SPC ne uliva nadu da bi se položaj Crkve i naroda mogao poboljšati na nekom "nezavisnom Kosovu", uz bilo čije i bilo kakve garancije, jer sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone.

Najbolji primer kršenja prava našeg naroda i Crkve jesu sprečavanje formiranja funkcionalne Zajednice srpskih opština, nepoštovanje odluke Ustavnog suda Kosova o zemlji manastira Visokih Dečana, što priznaju i ključni međunarodni faktori na KiM, blokada regulisanja pravnog položaja SPC i srpske kulturne baštine. Nedavna odluka takozvane vlade Kosova da gradi magistralni put pored manastira Visokih Dečana direktno je kršenje elementarnih pravnih normi. Iako su kancelarije EU i OEBS-a, kao vodeće zapadne misije na KiM, jasno ukazale na to da je ovakav put protivzakonit, kosovska "vlada" ne odustaje od puta koji bi dugoročno ugrozio manastir Dečani, najznačajniji spomenik UNESKO-a u Metohiji. Ovo su samo inicijalni nagoveštaji kako bi se "nezavisna država Kosovo" ponašala prema našoj Crkvi i njenom vernom narodu.

Sabor posebno zahteva nepovredivost verskih prava i sloboda srpskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji. Ta prava i slobode neodeljivo su povezani sa položajem i statusom naših svetinja - manastira, crkava, grobalja, spomenika kulture...

Mi ne možemo da pasivno ćutimo pred činjenicom da je značajan deo tog crkveno-duhovnog i kulturnog nasleđa već uništen, i to naočigled čitavom svetu, a da preostalom nasleđu preti ista sudbina. U vezi sa tim, pitamo se i pitamo: kako će oni koji su svoju pobunu počeli paljenjem konaka Pećke Patrijaršije (1981) nju i ostale srpske svetinje i spomenike kulture štititi u budućnosti?

U javnosti se i dalje susreće ideja o podeli Kosova i Metohije između Srbije i samoproglašene "kosovske države". Pritom se, svesno ili nesvesno, prenebregava činjenica da podela ne bi bila ništa drugo do priznavanje "nezavisne države Kosovo" i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine. U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavljen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisiljen na egzodus.

Napominjemo da je teška situacija na Kosovu i Metohiji posledica sistematskog neispunjavanja i podrivanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje povratak prognanika i slobodu svima, bez obzira na poreklo. Uporni pokušaji pojedinih zemalja da se na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu doveli su svet u situaciju da Kosovo i Metohija pod vlašću nekadašnjih vođa OVK danas, više nego ikada, predstavlja crnu rupu Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalja širom Evrope i sveta. Ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima.