Lazanski: SAD i Evropa više ne misle isto - za Brisel je Amerika postala problematični džin
Da li je Donald Tramp odlukom da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela, zapravo, pokazao kako Evropljani i Amerikanci nemaju više isti pogled na svet, pita se Miroslav Lazanski u novoj kolumni za portal Politika.rs, koju prenosimo u celini
Da li je Donald Tramp odlukom da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela, zapravo, pokazao kako Evropljani i Amerikanci nemaju više isti pogled na svet. Ili o svim važnim pitanjima sile, korisnost sile i moralnost sile, oni imaju različita mišljenja. Evropljani veruju da se i bez primene sile približavaju svetu zakona i pravila, a time i dobroj transatlantskoj saradnji, Evropljani smatraju da su ušli u postistorijski raj, odnosno ostvarenje „trajnog mira” Imanuela Kanta.
Amerikanci smislili plan za CEPANJE SRPSKE: Stvaraju VOJNU BAZU, a cilj je jasan
Sa druge strane Atlantika, SAD ostaju zaglibljene u istoriji, primenjujući silu u anarhičnom hobsovskom svetu gde su međunarodna pravila nepouzdana, gde međunarodno pravo postoji samo u teoriji i gde bezbednost i ravnopravnost još zavise od posedovanja i korišćenja vojne moći. Primer Severne Koreje to očito potvrđuje, jer kada su svoje nuklearne arsenale stvarale Indija, Izrael i Pakistan, to nikome nije smetalo, posebno ne Vašingtonu, dok se Pjongjangu sada preti i ratom.
I oko Severne Koreje i njenog nuklearnog programa primetna je razlika u mišljenju između Evrope i SAD. Naravno da relativna politička i vojna slabost Evrope proizvodi i određenu averziju prema sili kao oruđu međunarodnih odnosa. Evropljani danas, kao i Amerikanci pre 200 godina, žele svet gde vojna snaga nije primarna, gde je unilateralna vojna akcija moćnih nacija zabranjena i gde su sve nacije bez obzira na svoju snagu zaštićene pravilima ponašanja koje su same donele. Istina, to političko odrastanje EU u odnosu na Ameriku još uvek je rani pubertet u kojem se stidljivo najavljuje i zajednička evropska vojska, koju Vašington dokle god traje pubertet nikada neće odobriti. No, evropska relativno pacifistička strategija proizvod je ratničke prošlosti. Jer, ko unutar EU bolje poznaje opasnost politike sile od Nemaca i Francuza?
Pročitajte i:
Idealisti bi rekli da Evropa danas živi u "postmodernom sistemu", koji se ne temelji na ravnoteži moći već na odbacivanju sile i na samonametnutim pravilima ponašanja, odnosno da su državni ciljevi zamenjeni moralnom svešću. Da li to znači da su na primerima Severne Koreje i Jerusalima Evropljani postali jevanđelisti u ime svog "postmodernog" Jevanđelja međunarodnih odnosa? Ili je to nova evropska misija? Politička neslaganja na dve strane Atlantika postoje i oko Irana, Iraka, oko uloge UN, posebno oko izraelsko-palestinskih odnosa, migrantske krize. Zemlje EU žele svoj satelitski sistem globalnog pozicioniranja, grade svoje borbene avione umesto da kupuju američke, a sve što Vašington namerno ili nenamerno čini samo jača ujedinjenje Evrope.
LAZANSKI OTKRIVA KAKO SRBIJA MOŽE DA POMOGNE U BORBI PROTIV IS: "Srbija može da ponudi..."
Donald Tramp je zaokupljen samim sobom, na međunarodnom planu pokazuje gubitak orijentacije, a ima i opsesiju kako će ga zapamtiti istorija. Najavio je i hteo bi "novi američki početak”, ali sa kim? Njegovi saradnici u Beloj kući jedan za drugim dolaze pod udar raznih istraga. To još nije i državna kriza, ali svakako jeste gubitak političkog kapitala američkog predsednika. Istorija Bele kuće pokazuje da su u svom drugom mandatu američki predsednici po pravilu podložni skandalima i aferama, podležu hibrisu vlasti, ili pak gube kontrolu nad aparatom koji se osamostaljuje. Bil Klinton je podlegao aferi Levinski, Ronald Regan je zamalo postao žrtva jednog spoljnopolitičkog manevra od kojeg se diže kosa na glavi, a Ričard Nikson je zahvaljujući ostavci izbegao postupak uklanjanja sa dužnosti. Sve to, ili dosta od toga već je u prvoj godini prvog mandata doživeo Donald Tramp. Upravo zbog toga treba strepeti od onoga šta će Vašington uraditi u Koreji. Jer samo Vašington može prvi i početi taj rat.
Evropljani i Amerikanci sada su u koliziji političkih, a još više ekonomskih interesa, jer Ameri i nemaju iskustva u uspešnom promovisanju ideala i poretka bez primene sile. Američko sećanje na poslednjih 50 godina jeste sećanje na "hladni rat", koji je na kraju dobijen snagom ekonomije, a ne spontanim trijumfom "moralne svesti". Naravno, Evropljani priznaju da su SAD omogućile stvaranje nove Evrope predvodeći zapadne demokratske zemlje u pobedi u Drugom svetskom ratu, kao i u nalaženju rešenja za problem Nemačke. Čak i danas evropsko odbijanje da ide zajedno s Amerikom u svaki rat i u svaki sukob u koji Vašington ulazi zavisi od američke spremnosti da primeni silu širom sveta protiv onih koji ne slušaju, koji su buntovnici, koji su neposlušni i koji su oličenje "carstva zla". Paradoksalno, evropski kantovski poredak zavisi od američke primene sile u skladu sa hobsovskim pravilima. Istina, većina Evropljana ne priznaje veliki paradoks: da je njihov prelaz u postistoriju zavisio od toga što SAD nisu prešle taj isti put. Umesto toga, Evropljani jednostavno smatraju da je Amerika problematični džin. A to više nije samo porodična svađa.
Ako se Evropljani i Amerikanci više ne budu slagali povodom pitanja korisnosti i moralnosti sile, šta će onda ostati od onog što bi jačalo NATO? Siguran lek za ovo transatlantsko neslaganje ne postoji. Šta god da urade ubuduće sada su pokazali da se ne slažu.
