Legija o prvom susretu sa Đinđićem: U njegovim očima video sam strah, a onda sam mu postavio ključno pitanje

Prema Legijinim tvrdnjama, Dušan Spasojević je bio glavni Đinđićev čovek za vezu, a od lidera DOS se nije odvajao ni Ljubiša Buha Čume.

Legiju tajno vode na majčin grob: Neće biti na sahrani, ali će se u zoru otići da zapali sveću

U danima petooktobarskog prevrata 2000. godine, kada je padao Milošević, sa Zoranom Đinđićem sam se video nekoliko puta, na njegovo insistiranje. Sa mnom je najviše kontaktirao preko Dušana Spasojevića, koji je sa svojim ljudima i Čumetom uvek bio oko njega… - ovako između ostalog Milorad Ulemek Legija, pukovnik JSO, formacije poznatije kao „crvene beretke“, opisuje svoju ulogu u događajima kada je DOS došao na vlast u Srbiji.

ZAŠTO JE LEGIJA UZEO ŽENINO PREZIME: Intimna tajna komandanta Crvenih beretki

- Pre polaska sam popio tri energetska pića da bih odagnao pospanost i umor. Sastanak je ugovoren na vrhu Dobranjske ulice. Bila je to jedna slepa ulica, koja je išla pored Skupštine Srbije i završavala se trotoarom. Parkiralo smo se kod bioskopa „Odeon“. Negde na polovini puta su me čekali Dušan i Čume, u rukama su imali puške. Kada smo došli do vrha ulice, tu je stajao džip, kasnije sam saznao da je to onaj koji je Skole naručio p‘re nego što je ubijen. Otvorili su mi zadnja vrata džipa. Đinđić je sedeo naslonjen na suprotna vrata.

- Na vozačevom sedištu je sedeo Dragoljub Marković. Đinđić ga je zamolio da izađe. Ono što sam odmah primetio u Đinđićevom očima bio je strah, kakav sam mnogo puta prepoznavao i kod mnogih drugih ljudi. Nije to bio strah od mene, niti od ovog susreta. To je bio strah od onoga što se desilo u proteklih dvadesetak sati. Strah od onoga što je učinjeno. Strah od nepoznatog.

- Ja sam Milorad – pružio sam mu ruku.

- Zoran – odgovorio mi je i široko se nasmejao.

Ćutali smo nekoliko sekundi.

- Šta se dešava – probio je on prvi nastalu tišinu.

- Dešava se da je sve otišlo u ku*ac. Raz*ebali ste ceo sistem i Milošević je totalno aut – odgovorio sam, gledajući ga pravo u oči.

- I šta sad – pitao me je.

- Pre nego što ti odgovorim, moram da te pitam nešto.

Klimnuo je glavom.

- Da li si ti insistirao na ovom našem viđenju?

Gledao me je malo začuđeno.

- Pitam te jer ne bih želeo da neko zloupotrebljava celu ovu priču.

- Ne razumem – odgovorio je Đinđić.

- Vidi, ne bih voleo da su ovi, koji su meni preneli poruku da si tražio da se vidimo, sami to smislili. Meni kažu da si ti tražio da se vidimo, a tebi da sam ja tražio i tako iskoriste celu ovu situaciju praveći poene za sebe.

- A, to, pa ne. Ja sam tražio kontakt, ali dobro razmišljanje, nisam mislio da bi to neko zloupotrebio na takav način.

Kako dalje govori Legija, Đinđića je najviše interesovalo da li će bilo ko intervenisati protiv nove vlasti koja se uspostavljala: JSO, policija, Vojska…

Ulemek ga uverava da se to neć desiti i na kraju obećava da će se JSO postaviti između Vojske i naroda ako Pavković ipak organizuje neku intervenciju vojnih snaga.

- Reč – pita Đinđić.

- Reč – kaže legija i rukuju se.

Drugi susret sa Đinđićem

Nisam osetio trenutak kada me je savladao san. Jedva sam čuo zvonjavu mobilnog telefona, kao da je dolazila sa kraja nekog tunela. Bio sam potpuno dezorijentisan od umora i spavanja na podu. Kada sam nekako uspeo da se usmerim prema zvonjavi i zgrabim telefon, zvonjava je prestala. Pogledao sam na sat, bilo je tačno pet sati. Taman sam hteo da se okrenem na drugu stranu, kad se telefon ponovo oglasi. Javio sam se. Bio je to Dušan. Samo mi je rekao da moramo hitno da se vidimo. Na brzinu sam se spremio i pozvao svoju pratnju. Ušao sam u kancelariju kod Debelog, on je spavao na stolu. Morao sam da se nasmejem. Kada sam ga probudio, umalo nije pao sa stola kako se trgnuo.

– Pokrivaj me u narednih sat vremena! – rekao sam mu.

Kada me je pitao šta se dešava, objasnio sam mu da ne znam ni sam.

Sa Dušanom sam se sreo na istom onom mestu na kome smo se videli i prvi put, kada je pokušavao da nešto izvuče iz mene. Kum je bio sa njim. Zapravo, Kum je uvek bio sa njim. Rekao mi je da je Đinđić tražio da se hitno vidimo. Pitao sam ga da li se nešto desilo od kada sam se sa njim rastao. Nije znao. Krenuli smo prema Surčinu. Kako sam ja sa svojom pratnjom bio suviše upadljiv, prešao sam kod njih u auto, a pratnju sam ostavio u nekoj uličici na Novom Beogradu.

Dovezli su me do neke kuće u Surčinu. Đinđić je već bio tamo. Sedeo je u nekoj maloj kuhinji i pio kafu. Videlo se na njemu da je umoran. Oči su mu bile crvene, kao da je plakao. Pomislio sam kako ni ja ne izgledam bolje. Neki momak me je pitao da li bih želeo kafu. Zamolio sam ga za čaj, ako mu nije teško. Kasnije se ispostavilo da je taj momak bio Dejan Milenković Bagzi i da smo se nalazili u njegovoj kući.

Pitao sam Đinđića šta se to desilo.

- Nije se još ništa desilo, ali se nešto sprema.

Mozgao sam, preturao po glavi šta bi moglo da se dešava, a da ja to ne znam. Onda je on nastavio.

- Vojska je juče i noćas dovukla neke silne jedinice, gore na Banjicu. Helikopteri su non-stop sletali i uzletali. A dobili smo i neke informacije da bi mogle da se dese neke likvidacije - rekao je Đinđić.

Sada sam se ja zamislio: ili je Pavković uzeo stvari u svoje ruke, pa je hteo da uradi ko zna šta, ili ih opasno neko plaši i loži, puštajući im ovakve priče?! Tačno je da je juče oko popodne i uveče sletelo nekoliko helikoptera na heliodrom VMA, tipa MI-8. Ali, nije se moglo govoriti o dovlačenju nekih brojnih jedinica. Sto, dvesta ljudi u vrh glave. I to najverovatnije momaka iz 63. padobranske iz Niša.

- Dobro, nema mesta panici, ništa krupno ne može da se desi, a da ja za to ne znam. Ti se, Zorane, malo primiri, pa ćemo se čuti oko podne. Je l’ imaš gde da se skloniš? – pitao sam ga.

– Imam, već nekoliko noći spavam ovde u Surčinu. A ovi – pokazao je prema prozoru – momci iz Surčina brinu se da se ne dogodi nešto nepredviđeno.