"Legija se Đinđiću nad ikonom ZAKLEO da će ga čuvati"

Je l’ znaš šta to znači punokrvna engleska kobila? To znači da joj je od 1700. do danas poznat svaki predak. Kada je jedan nepoznat, to je polukrvna kobila. Znači, trista dvadeset godina moraš da imaš svakog pretka poznatog. Ej, trista dvadeset godina… – sa žarom zaluđenika priča Dragoljub Marković i pokazuje nam svoju ergelu u Surčinskom Polju. Na sedamdeset hektara ima dve stotine grla.

PUTIN OBEĆAO DA ĆE SAČUVATI SRBIJU! Ruski predsednik zagrmeo: Slušajte nas sad i zapamtite dobro! (VIDEO)

Vučić stigao u Sofiju: Počeo radni ručak lidera Zapadnog Balkana sa Junkerom i Hanom (FOTO)

„A sada će ovde proći autoput i više neće biti ergele. Pre tri godine vratio sam se iz Italije, duže od godinu dana sam bio tamo sa svojim timom. Imali smo uspeha. Zamisli, od tri hiljade ergela, bili smo deveti. A sada će ovuda proći autoput. Ali to je samo moj problem.”

Sad ležerno pričamo o konjima, filozofiji, egzistencijalizmu, ženama… Pre, recimo, šesnaest godina, pričali bismo sa Dragoljubom Markovićem kao sa jednim od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Čovekom iz senke, Đinđićevim kumom koji je zaista vladao Srbijom. Dečko iz Surčina koji je svoj poslovni put započeo sa šesnaest, bio je na vrhuncu moći, u svakom smislu te reči, od 5. oktobra do smrti svog kuma, premijera Zorana Đinđića.

Bili ste uspešan privatnik. Imali ste respektabilnu firmu „Krmivo produkt”. Da li je ta firma ponikla na političkim vezama ili je zbog političkih veza stradala?

– Te poslovne aktivnosti, pa kasnije privatan biznis je započeo moj otac. Ja sam to samo nastavio kasnije. Sa tom sam firmom napredovao toliko da je ona bila u nekim trenucima najveća privatna firma. Najveći porez, od svih privatnih firmi, plaćala je moja firma u opštini Zemun. Devedeset i šeste ja dobijam ono priznanje Zaslužni građanin Zemuna od Šešelja koji me nikada nije nešto ni cenio ni voleo. Dao mi je to priznanje jer je firma bila fantastična. Ali ja sam počeo da radim, nažalost, sa šesnaest godina. Moji roditelji su se odselili na Hvar i ja sam već sa dvadeset godina stekao veliki imetak i ta porodična tradicija je kroz mene nastavljena. Jednog momenta je došlo do ogromnog zasićenja kod mene sa tim poslom i ja jednostavno više nisam želeo da radim dvanaest sati dnevno i da se bavim poslom koji mi je jednostavno dosadio. Postoji priča da je moje preduzeće u trenutku prodaje bilo u problemima i tačno je da je preduzeće tada dugovalo sedam miliona evra, ali je isto tako tačno da je tih dana bio potpisan ugovor sa jednom slovenačkom firmom za prodaju farme svinja za deset miliona evra.

Surčinski klan nije postojao. To nije postojalo. To je postojalo samo u medijima i u novinama. Postojalo je nekoliko pojedinaca koji su imali neki svoj život, koji u njihovim aktivnostima nije bio povezan sa mojim životom

Koja je to bila godina?

– To je bila 2008. Tako da je priča o finansijskim problemima, da je zato prodata, nešto što ne stoji. To je bez veze. To nije tačno.

Tu negde se događa i onaj požar. Izgorela Vam je farma koka nosilja?

– U tom požaru je izgorela jedna farma, ali u to doba „Krmivo produkt” ima sedamsto pedeset hiljada koka u kavezima i ima dvesta pedeset hiljada koka na podu. Požar je uništio sto pedeset hiljada koka, to jest petnaest posto. To nije nešto što bi firmu uništilo, ali je svakako uticalo na mene da donesem odluku da prodam firmu i da ću da živim slobodan život. Ja sam bio dete marksizma kao i cela moja generacija i stalno sam imao u glavi Marksovu ideju -carstvo nužnosti i carstvo slobode. I mislio sam -ok, ovo je bilo carstvo nužnosti, sada prelazim u carstvo slobode. Ali ono što su tada prevideli je to da carstvo slobode veoma često prerasta u carstvo dosade, jer kroz vreme vi iživite slobodu i imate želju da budete angažovani na bilo koji način. Da nemate situaciju da se ujutru probudite i da nemate više apsolutno ništa što će vas pokrenuti tog dana. To je jedna zamka. I danas mislim da je ne raditi ništa, a udobno živeti nešto što je potpuno besmisleno. Mada i dalje ne radim ništa. Dobro, ne radim ništa, i dalje imam najveću ergelu galopera na Balkanu, bavim se time i mislim da sam najaktivniji srpski planinar po srpskim planinama.

Kako ste upoznali Zorana Đinđića?

– Zoran je pisao još kao student, a i kasnije, one članke, neke filozofske članke i ja sam to čitao i mislio sam -„u, vidi kako je ovaj super tip, bilo bi super razgovarati sa njim” i onda je on došao. To je bilo krajem osamdesetih, došao je u Srbiju i ja sam ga zvao da se upoznamo i on je došao u Surčin, to je bio petak po podne, a u subotu smo pravili roštilj u mojoj kući u Banovcima i družili se do poslednjeg dana. Pravi izraz je da smo se družili. Ja sam radio u toj vladi kratko, ali kontakt je trajao do poslednjeg dana. Ne može se reći kontakt, to je glup izraz. Pravi izraz je druženje.

Da li ste ostali u kontaktu sa Ružicom i decom?

– Ne.

Zašto?

-Život odnese svakoga na svoju stranu i postoji bezbroj razloga za to.

A kako ste upoznali Čedu Jovanovića?

– Na studentskom protestu. To je bilo 1996. Onda je Zoran rekao -ajde da zovemo Čedu u Banovce jedne nedelje na roštilj da ga upoznaš, videćeš kako je super momak. I u to doba je on i bio super momak.

Viđate li ga sada?

– Ne.

Pročitajte sve u štampanom izdanju Ekspresa.