"Легија се Ђинђићу над иконом ЗАКЛЕО да ће га чувати"
Интервју Драгољуб Марковић
Је л’ знаш шта то значи пунокрвна енглеска кобила? То значи да јој је од 1700. до данас познат сваки предак. Када је један непознат, то је полукрвна кобила. Значи, триста двадесет година мораш да имаш сваког претка познатог. Еј, триста двадесет година… – са жаром залуђеника прича Драгољуб Марковић и показује нам своју ергелу у Сурчинском Пољу. На седамдесет хектара има две стотине грла.
Вучић стигао у Софију: Почео радни ручак лидера Западног Балкана са Јункером и Ханом (ФОТО)
„А сада ће овде проћи аутопут и више неће бити ергеле. Пре три године вратио сам се из Италије, дуже од годину дана сам био тамо са својим тимом. Имали смо успеха. Замисли, од три хиљаде ергела, били смо девети. А сада ће овуда проћи аутопут. Али то је само мој проблем.”
Сад лежерно причамо о коњима, филозофији, егзистенцијализму, женама… Пре, рецимо, шеснаест година, причали бисмо са Драгољубом Марковићем као са једним од најмоћнијих људи у Србији. Човеком из сенке, Ђинђићевим кумом који је заиста владао Србијом. Дечко из Сурчина који је свој пословни пут започео са шеснаест, био је на врхунцу моћи, у сваком смислу те речи, од 5. октобра до смрти свог кума, премијера Зорана Ђинђића.
Били сте успешан приватник. Имали сте респектабилну фирму „Крмиво продукт”. Да ли је та фирма поникла на политичким везама или је због политичких веза страдала?
– Те пословне активности, па касније приватан бизнис је започео мој отац. Ја сам то само наставио касније. Са том сам фирмом напредовао толико да је она била у неким тренуцима највећа приватна фирма. Највећи порез, од свих приватних фирми, плаћала је моја фирма у општини Земун. Деведесет и шесте ја добијам оно признање Заслужни грађанин Земуна од Шешеља који ме никада није нешто ни ценио ни волео. Дао ми је то признање јер је фирма била фантастична. Али ја сам почео да радим, нажалост, са шеснаест година. Моји родитељи су се одселили на Хвар и ја сам већ са двадесет година стекао велики иметак и та породична традиција је кроз мене настављена. Једног момента је дошло до огромног засићења код мене са тим послом и ја једноставно више нисам желео да радим дванаест сати дневно и да се бавим послом који ми је једноставно досадио. Постоји прича да је моје предузеће у тренутку продаје било у проблемима и тачно је да је предузеће тада дуговало седам милиона евра, али је исто тако тачно да је тих дана био потписан уговор са једном словеначком фирмом за продају фарме свиња за десет милиона евра.
Сурчински клан није постојао. То није постојало. То је постојало само у медијима и у новинама. Постојало је неколико појединаца који су имали неки свој живот, који у њиховим активностима није био повезан са мојим животом
Која је то била година?
– То је била 2008. Тако да је прича о финансијским проблемима, да је зато продата, нешто што не стоји. То је без везе. То није тачно.
Ту негде се догађа и онај пожар. Изгорела Вам је фарма кока носиља?
– У том пожару је изгорела једна фарма, али у то доба „Крмиво продукт” има седамсто педесет хиљада кока у кавезима и има двеста педесет хиљада кока на поду. Пожар је уништио сто педесет хиљада кока, то јест петнаест посто. То није нешто што би фирму уништило, али је свакако утицало на мене да донесем одлуку да продам фирму и да ћу да живим слободан живот. Ја сам био дете марксизма као и цела моја генерација и стално сам имао у глави Марксову идеју -царство нужности и царство слободе. И мислио сам -ок, ово је било царство нужности, сада прелазим у царство слободе. Али оно што су тада превидели је то да царство слободе веома често прераста у царство досаде, јер кроз време ви иживите слободу и имате жељу да будете ангажовани на било који начин. Да немате ситуацију да се ујутру пробудите и да немате више апсолутно ништа што ће вас покренути тог дана. То је једна замка. И данас мислим да је не радити ништа, а удобно живети нешто што је потпуно бесмислено. Мада и даље не радим ништа. Добро, не радим ништа, и даље имам највећу ергелу галопера на Балкану, бавим се тиме и мислим да сам најактивнији српски планинар по српским планинама.
Како сте упознали Зорана Ђинђића?
– Зоран је писао још као студент, а и касније, оне чланке, неке филозофске чланке и ја сам то читао и мислио сам -„у, види како је овај супер тип, било би супер разговарати са њим” и онда је он дошао. То је било крајем осамдесетих, дошао је у Србију и ја сам га звао да се упознамо и он је дошао у Сурчин, то је био петак по подне, а у суботу смо правили роштиљ у мојој кући у Бановцима и дружили се до последњег дана. Прави израз је да смо се дружили. Ја сам радио у тој влади кратко, али контакт је трајао до последњег дана. Не може се рећи контакт, то је глуп израз. Прави израз је дружење.
Да ли сте остали у контакту са Ружицом и децом?
– Не.
Зашто?
-Живот однесе свакога на своју страну и постоји безброј разлога за то.
А како сте упознали Чеду Јовановића?
– На студентском протесту. То је било 1996. Онда је Зоран рекао -ајде да зовемо Чеду у Бановце једне недеље на роштиљ да га упознаш, видећеш како је супер момак. И у то доба је он и био супер момак.
Виђате ли га сада?
– Не.
Прочитајте све у штампаном издању Експреса.
