LICEMERJE DOSOVSKE OPOZICIJE: Zbog streljanja Đinđića niko iz njihovog režima nije podneo ostavku
U vreme kada je sadašnja opozicija vladala Srbijom, ubijen je premijer Srbije.
Zoran Đinđić je 12. marta 2003. godine javno streljan u dvorištu Vlade Srbije.
Ubistvo predsednika vlade je događaj koji po posledicama po društvo i državu, ne samo u Srbiji već u bilo kojoj savremenoj državi, nije ništa manje tragičan od pogibije 15 građana.
Zbog tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu došlo je do seče državnih i političkih funkcionera kakva nije zabeležana u poslednjih 35 godina, od ponovnog uvođenja parlamentarnog sistema.
Ostavke su podneli ministri Vesić i Momirović i direktor Infrastrukture železnice Srbije Jelena Tanasković. Vesić, Tanaskovićeva, njen prethodnik na mestu direktora Nebojša Šurlan i još desetak ljudi je uhapšeno. Posredno, zbog događaja u Novom Sadu ostavke su podneli visoki funkcioneri Damir Zobenica, Aleksandar Jokić i Milija Koldžić.
Zbog ubistva Đinđića ostavku je podneo – NIKO. A umešanost države i državnih funkcionera u smaknuće premijera je očiglednija i direktnija nego recimo, umešanost Vesića ili Tanaskovićeve, u tragediju na železničkoj stanici. Evo činjenica.
Nepobitno je utvrđeno da je visoki policijski službenik Slobodan Pažin bio saradnik mafijaškog Zemunskog klana koji je ubio premijera. Zahvaljujući njemu Dejan Milenković Bagzi, koji je imao ključnu ulogu u prvom pokušaju atentata na Đinđića na auto-putu kod Kombank arene, je nakon hapšenja ekspresno pušten na slobodu. Da nastavi sa pripremama za novi atentat.
Nepobitno je utvrđeno da je visoki službenik državne bezbednosti (BIA) Branislav Bezarević takođe bio saradnik Zemunskog klana i da je aktivno učestvovao u organizovanju atentata. Baš on je 12. marta obavestio ubice o vremenu kad premijer stiže na mesto predviđeno za streljanje.
Utvrđeno je da su najviši funkcioneri režima, uključujući samog Đinđića i Čedomira Jovanovića, najmanje tri godine pre atentata bili u neposrednim kontaktima sa organizatorima ubistva, Legijom i Zemunskim klanom.
Ovi su im prvo pomogli da 5. oktobra 2000. godine izvrše državni udar i sruše Miloševića. Zatim su im poklanjali novac, džipove i druge skupocene poklone i bili njihovi domaćini u sedištu klana u Šilerovoj ulici, gde su funkcioneri DOS-a dolazili na kupanje i sklapanje poslova.
Utvrđeno je da su na dan kada je planirano i izvršeno javno streljanje premijera, kamere na zgradi vlade isključene. Naređenje da se video nadzor isključi nije mogao da da neko sa ulice, već samo neko iz same zgrade vlade.
Više nego dovoljno dokaza da su državne strukture bile umešane u ubistvo Đinđića.
Bilo je normalno da zbog toga usledi serija ostavki i smena. Ej, ubijen je državni premijer. I to ne bilo kako i bilo gde, već streljanjem na vratima svog radnog mesta. Najmanje što se moglo očekivati jeste da ostavku podnesu ili budu smenjeni tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, koji je bio i potpredsednik vlade i, recimo, generalni sekretar vlade Maja Vasić.
Ne samo što niko od predstavnika dosovskog režima nije podneo ostavku ili bio smenjen, već niko iz vlasti ostavke i smene zbog odgovornosti za ubistvo Đinđića nije ni pomenuo. Nisu to učinili ni mediji. Ni jednom jedinom rečju.
A danas ti isti pokušavaju da profitiraju na smrti 15 ljudi i već dva meseca organizuju ulične proteste, napade na institucije, blokiraju fakultete, pozivaju na blokadu države i traže ostavke kompletnog državnog rukovodstva.
Njima, kojima zbog ubistva njihovog premijera, njihovog političkog lidera, nije padalo na pamet da, makar reda radi, bar jedan od njih podnese ostavku, je malo što su zbog ništa veće tragedije sada ostavke podneli ili uhapšeni¸ a neki i jedno i drugo, ministri, direktori javnih preduzeća, narodni poslanici...
Oni bi, i to bez trunke stida svakodnevno ponavljaju, da ostavku podnesu i premijer Vučević, i cela vlada, i predsednik Srbije...
I da vlast i upravljanje Srbijom prepuste njima. Bez izbora.
Treba li većeg dokaza o dvostrukim aršinima, beskrajnom licemerstvu i štetočinskom odnosu prema državi Marinike, Ćute, Aleksića, Bore Novakovića i drugih lidera dosovske opozicije ali i njima naklonjenih medija?
