ЛИЦЕМЕРЈЕ ДОСОВСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ: Због стрељања Ђинђића нико из њиховог режима није поднео оставку

Зоран Ђинђић је 12. марта 2003. године јавно стрељан у дворишту Владе Србије.

Убиство председника владе је догађај који по последицама по друштво и државу, не само у Србији већ у било којој савременој држави, није ништа мање трагичан од погибије 15 грађана.

Због трагедије на железничкој станици у Новом Саду дошло је до сече државних и политичких функционера каква није забележана у последњих 35 година, од поновног увођења парламентарног система.

Оставке су поднели министри Весић и Момировић и директор Инфраструктуре железнице Србије Јелена Танасковић. Весић, Танасковићева, њен претходник на месту директора Небојша Шурлан  и још десетак људи је ухапшено. Посредно, због догађаја у Новом Саду оставке су поднели високи функционери Дамир Зобеница, Александар Јокић и Милија Колџић.

Због убиства Ђинђића оставку је поднео – НИКО. А умешаност државе и државних функционера у смакнуће премијера је очигледнија и директнија него рецимо, умешаност Весића или Танасковићеве, у трагедију на железничкој станици. Ево чињеница.

Непобитно је утврђено да је високи полицијски службеник Слободан Пажин био сарадник мафијашког Земунског клана који је убио премијера. Захваљујући њему Дејан Миленковић Багзи, који је имао кључну улогу у првом покушају атентата на Ђинђића на ауто-путу код Комбанк арене, је након хапшења експресно пуштен на слободу. Да настави са припремама за нови атентат.

Непобитно је утврђено да је високи службеник државне безбедности (БИА) Бранислав Безаревић такође био сарадник Земунског клана и да је активно учествовао у организовању атентата. Баш он је 12. марта обавестио убице о времену кад премијер стиже на место предвиђено за стрељање.

Утврђено је да су највиши функционери режима, укључујући самог Ђинђића и Чедомира Јовановића, најмање три године пре атентата били у непосредним контактима са организаторима убиства, Легијом и Земунским кланом. 
Ови су им прво помогли да 5. октобра 2000. године изврше државни удар и сруше Милошевића. Затим су им поклањали новац, џипове и друге скупоцене поклоне и били њихови домаћини у седишту клана у Шилеровој улици, где су функционери ДОС-а долазили на купање и склапање послова.

Утврђено је да су на дан када је планирано и извршено јавно стрељање премијера, камере на згради владе искључене. Наређење да се видео надзор искључи није могао да да неко са улице, већ само неко из саме зграде владе.

Више него довољно доказа да су државне структуре биле умешане у убиство Ђинђића.

Било је нормално да због тога уследи серија оставки и смена. Еј, убијен је државни премијер. И то не било како и било где, већ стрељањем на вратима свог радног места. Најмање што се могло очекивати јесте да оставку поднесу или буду смењени тадашњи министар полиције Душан Михајловић, који је био и потпредседник владе и, рецимо, генерални секретар владе Маја Васић.

Не само што нико од представника досовског режима није поднео оставку или био смењен, већ нико из власти оставке и смене због одговорности за убиство Ђинђића није ни поменуо. Нису то учинили ни медији. Ни једном једином речју.

А данас ти исти покушавају да профитирају на смрти 15 људи и већ два месеца организују уличне протесте, нападе на институције, блокирају факултете, позивају на блокаду државе и траже оставке комплетног државног руководства.

Њима, којима због убиства њиховог премијера, њиховог политичког лидера, није падало на памет да, макар реда ради, бар један од њих поднесе оставку, је мало што су због ништа веће трагедије сада оставке поднели или ухапшени¸ а неки и једно и друго,  министри, директори јавних предузећа, народни посланици...

Они би, и то без трунке стида свакодневно понављају, да оставку поднесу и премијер Вучевић, и цела влада, и председник Србије...

И да власт и управљање Србијом препусте њима. Без избора.

Треба ли већег доказа о двоструким аршинима, бескрајном лицемерству и штеточинском односу према држави Маринике, Ћуте, Алексића, Боре Новаковића и других лидера досовске опозиције али и њима наклоњених медија?