Miting opozicije u Beogradu 13. aprila – očekivanja i rezultati
Iako su očekivanja bila velika, opozicioni skup u Beogradu nije doneo ništa neočekivano, reklo bi se.
Naime, nije bilo očekivano da će opozicija da skupi kritičnu masu za bilo šta u konfrontaciji sa vlašću jer prosto nema kapaciteta za to ni u organizacionom ni u liderskom smislu.
Isto tako nije bilo očekivano da će opozicija ući u radikalizaciju protesta s obzirom da su joj takvi postupci već doneli pad popularnosti.
Nije došlo ni do nedrenja ozbiljnog opozicionog lidera koji bi zaista mogao da stane na čelo opozicije.
Bivši predsednik Boris Tadić je izviždan na protestu, a tek nešto malo bolje su prošli neki drugi lideri koji su u prošlosti vodili državu, kao npr. Zoran Živković, bivši premijer.
Pristalice Saveza za Srbiju odustale, ŽELJKO MITROVIĆ PREDVIDEO: "Njihovi lideri hrabri samo kad lemaju žene!"
Bruka Đilasa i kompanije odjeknula širom Evrope! Nemcima nije jasno ni šta opozicija hoće?!
BOŠKO, BOŠKO... Obradović na Tviteru podmetnuo fotografiju sa dočeka Nove godine da dočara "veličanstven" protest!
Drugi su dočekani i ispraćeni tišinom, a mnogi od njih nisu ni prepoznati od strane okupljenih građana. O Segeju Trifunoviću ne vredi trošiti reči. On je solo igrač koji kao da zaluta na te opozicione skupove.
Danas je to bilo više nego očigledno.
Evidentno je da opoziciji nedostaje pravi lider i da to nikako ne može biti neko iz trijumvirata Obradović – Jeremić – Đilas jer svaki od njih nosi teret ili prošlosti ili ideologije.
Kod Obradovića je to upravo ideologija koja je ultra desničarska i koja nikad i ni pod kojim uslovima ne može da dobije uporište u većinskom delu stanovništva. Tu mu ne može pomoći ni umivanje i opravdavanje koje se sprovodi na N1 i Nova S televiziji kroz nastupe različitih građanskih nastrojenih novinara i analitičara koji ga pokušavaju promovisati kao prihvatljivog.
Vuk Jeremić, s druge strane, je opterećen svojim postupcima na mestu predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a i, ma koliko objašnjena pružio, činjenica je da su ona nesuvisla i nedovoljna da opravdaju sve te optužbe koje mu medijska javnost stavlja na teret.
A pritom su neka od njih i potpuno neistinita kao ono da je jedan od članova borda direktora fonda Partners grup iz Švajcarske. Široj javnosti deluje kao da Vuk u Srbiji nastupa sa stanovišta „daj šta daš“ jer nije uspeo da ostvari svoje želje na međunarodnom planu pa se povukao u Srbiju i sad se tu bori za novu poziciju u vlasti.
"Opasan poziv Trifunovića na međunacionalnu mržnju"
OVAKO OPOZICIJA ZAMIŠLJA DEMOKRATIJU! Protestanti se alkoholišu, "cede" limenke piva, razbacuju SMEĆE (FOTO)
(FOTO) HRVATI STALI UZ SVOG BRATA BOŠKA! Podrška protestu opozicije stigla iz Zagreba
Iako su sva trojica politički nedosledni, Vuk se ipak izdvaja po tom pitanju jer je nekad sve najgore govorio o Đilasu optuživši ga da ga je izbacio iz Demokratske stranke, a onda se nudio i SNS-u da bi, nakon odbijanja od strane Aleksandra Vučića, opet, kao da ništa između njih nije bilo, ušao u priču sa Đilasom u nameri da se dokopa vlasti.
Realno posmatrano, Dragan Đilas ima najveći teret na svojim plećima. S jedne strane, opšte je poznato da se istinski obogatio za vreme dok je bio vlast u Beogradu i, ma koliko pokušavao da sebe prikaže kao uspešnog biznismena koji se obogatio pre ulaska u politiku, istorijat njegovog poslovanja govori sasvim drugačije.
S druge strane, Đilas ima daleko najlošiji nastup u medijima i najlošiju komunikaciju sa njima tako da, iako ni prva dvojica nisu šampioni u ovoj oblasti, on tu zaostaje za njima. Njegova prednost jeste upravo kapital kojim raspolaže kao i ogromni uticaj na medije koje ima u svom vlasništvu, na ovaj ili onaj način, ili ih finansira, na ovaj ili onaj način.
Niko od njih trojice iz “prve postave” nije ostavio utisak, ni danas, ni ranije da može biti vođa opozicije i u nekoj dogledom period postati ozbiljan takmac Vučiću i SNS-u, tako da je potencijal skupa i u toj sferi neostvaren.
Kad se stvari pogledaju malo dublje, imajući u vidu sva dosadašnja dešavanja i haotičnost u delovanju dela opozicije sakupljenom oko Sporazuma s narodom, ništa se drugo nije moglo ni očekivati.
Tim pre što je i taj Sporazum kopija nekadašnjeg dosovskog dokumenta, a trebalo im je više od četiri meseca da ga iznedre.
