Митинг опозиције у Београду 13. априла – очекивања и резултати
Иако су очекивања била велика, опозициони скуп у Београду није донео ништа неочекивано, рекло би се.
Наиме, није било очекивано да ће опозиција да скупи критичну масу за било шта у конфронтацији са влашћу јер просто нема капацитета за то ни у организационом ни у лидерском смислу.
Исто тако није било очекивано да ће опозиција ући у радикализацију протеста с обзиром да су јој такви поступци већ донели пад популарности.
Није дошло ни до недрења озбиљног опозиционог лидера који би заиста могао да стане на чело опозиције.
Бивши председник Борис Тадић је извиждан на протесту, а тек нешто мало боље су прошли неки други лидери који су у прошлости водили државу, као нпр. Зоран Живковић, бивши премијер.
Присталице Савеза за Србију одустале, ЖЕЉКО МИТРОВИЋ ПРЕДВИДЕО: "Њихови лидери храбри само кад лемају жене!"
Брука Ђиласа и компаније одјекнула широм Европе! Немцима није јасно ни шта опозиција хоће?!
БОШКО, БОШКО... Обрадовић на Твитеру подметнуо фотографију са дочека Нове године да дочара "величанствен" протест!
Други су дочекани и испраћени тишином, а многи од њих нису ни препознати од стране окупљених грађана. О Сегеју Трифуновићу не вреди трошити речи. Он је соло играч који као да залута на те опозиционе скупове.
Данас је то било више него очигледно.
Евидентно је да опозицији недостаје прави лидер и да то никако не може бити неко из тријумвирата Обрадовић – Јеремић – Ђилас јер сваки од њих носи терет или прошлости или идеологије.
Код Обрадовића је то управо идеологија која је ултра десничарска и која никад и ни под којим условима не може да добије упориште у већинском делу становништва. Ту му не може помоћи ни умивање и оправдавање које се спроводи на Н1 и Нова С телевизији кроз наступе различитих грађанских настројених новинара и аналитичара који га покушавају промовисати као прихватљивог.
Вук Јеремић, с друге стране, је оптерећен својим поступцима на месту председавајућег Генералне скупштине УН-а и, ма колико објашњена пружио, чињеница је да су она несувисла и недовољна да оправдају све те оптужбе које му медијска јавност ставља на терет.
А притом су нека од њих и потпуно неистинита као оно да је један од чланова борда директора фонда Партнерс груп из Швајцарске. Широј јавности делује као да Вук у Србији наступа са становишта „дај шта даш“ јер није успео да оствари своје жеље на међународном плану па се повукао у Србију и сад се ту бори за нову позицију у власти.
"Опасан позив Трифуновића на међунационалну мржњу"
ОВАКО ОПОЗИЦИЈА ЗАМИШЉА ДЕМОКРАТИЈУ! Протестанти се алкохолишу, "цеде" лименке пива, разбацују СМЕЋЕ (ФОТО)
(ФОТО) ХРВАТИ СТАЛИ УЗ СВОГ БРАТА БОШКА! Подршка протесту опозиције стигла из Загреба
Иако су сва тројица политички недоследни, Вук се ипак издваја по том питању јер је некад све најгоре говорио о Ђиласу оптуживши га да га је избацио из Демократске странке, а онда се нудио и СНС-у да би, након одбијања од стране Александра Вучића, опет, као да ништа између њих није било, ушао у причу са Ђиласом у намери да се докопа власти.
Реално посматрано, Драган Ђилас има највећи терет на својим плећима. С једне стране, опште је познато да се истински обогатио за време док је био власт у Београду и, ма колико покушавао да себе прикаже као успешног бизнисмена који се обогатио пре уласка у политику, историјат његовог пословања говори сасвим другачије.
С друге стране, Ђилас има далеко најлошији наступ у медијима и најлошију комуникацију са њима тако да, иако ни прва двојица нису шампиони у овој области, он ту заостаје за њима. Његова предност јесте управо капитал којим располаже као и огромни утицај на медије које има у свом власништву, на овај или онај начин, или их финансира, на овај или онај начин.
Нико од њих тројице из “прве поставе” није оставио утисак, ни данас, ни раније да може бити вођа опозиције и у некој догледом период постати озбиљан такмац Вучићу и СНС-у, тако да је потенцијал скупа и у тој сфери неостварен.
Кад се ствари погледају мало дубље, имајући у виду сва досадашња дешавања и хаотичност у деловању дела опозиције сакупљеном око Споразума с народом, ништа се друго није могло ни очекивати.
Тим пре што је и тај Споразум копија некадашњег досовског документа, а требало им је више од четири месеца да га изнедре.
