NIJE DO VLASTI I POLICIJE: Ova opozicija nije u stanju da organizuje demonstracije bez nasilja

To vlast i policija rade u svim ozbiljnim državama. Otkad je sveta i veka. Ti pokušavaš da rušiš mene, ja rušim tebe. Prirodni zakon opstanka. Ko se mača hvata, od mača i gine. Ne možeš u centar Novog Sada pozvati hiljade ljudi, pred njih kao zastavu okupljanja isterati cisternu sa fekalijama, podeliti im 100 litara crvene farbe i pozvati ih da molerišu a onda, kad se sve to prospe po ulici,fasadama i narodu,praviti se Toša i ponavljati „majke mi mi nismo krivi“.

Ali nije to objašnjenje za ono što se dogodilo u Novom Sadu. Problem je mnogo ozbiljniji: dosovska opozicija ne zna da organizuje nijedan protest a da on prođe bez nasilja i raznih svinjarija. Priča o tri decenije protesta dosovaca je priča o kontinuitetu nasilja.

Uostalom, 5.oktobra 2000. godine su nasiljem osvojili vlast. Uz korišćenje bagera, automatskih pušaka i molotovljevih koktela. Pa ti ljudi su silom provalili u Skupštinu Srbije, opljačkali je i zapalili. Kradući iz nje fotelje i usisivače. I evo već dvije decenije se time hvale. Njima paljenje državnogparlamenta dođe kao njihov politički i životni Olimp, njihovo najveće demokratsko dostignuće. 

Ti ljudi su policajce pozornike ispred parlamenta razoružavali, skidali u gaće i šutirali nogom u zadnjicu.

Nisu Vučić i „ubačeni elementi“, već pripadnici Zemunskog i Surčinskog klana, koje su angažovali Đinđić, Čeda Jovanović i to društvo upali u Stanicu policije Stari grad, razoružali policiju i iz zgrade u svoje štekove, a jedan od njih je bila i Skupština grada, preneli više od 300 dugih i kratkih cevi, uključujući i puškomitraljeze.

Prvo su sa tim cevima Dinkić i klapa zauzimali Narodnu banku, Carinu i druge solventne finansijske institucije a zatim su njihovi poslovni partneri Duća, Kum, Đura Mutavi, Srećko Kalinić i Vlada. Budala sledećih nekoliko godina vršili javna streljanja na beogradskim ulicama. Uključujući i javno streljanje samog Đinđića.

Nisu „ubačeni elementi“ već lideri opozicije, sve se gurajući ko će pre pred kamere, da bude viđen, razbijajući ulazna vrata, sa svojim pristalicama provalili u zgradu Televizije Srbije i pokušali da uđu u studio i u direktnom prenosu se građanima Srbije pohvale svojim junaštvom. Sa motornim testerama u rukama.

Koliko god da si Ćuta ili Radomir Lazović, ne možeš da se predstavljaš kao demokrata i borac za pravnu državu a da onda napraviš obruč oko zgrade Predsedništva, doteraš kamion sa razglasom i, kad dovoljno potpališ masu, pozoveš je da na juriš osvoji zgradu. To se u svim normalnim državama knjiži kao pokušaj državnog udara.

Nisu „ubačeni elementi“ već Boško Obradović sa jarbolom na kojem se vijorila srpska zastava razvaljivao vrata na Skupštini Srbije.

Nisu ubačeni policijski elementi već opozicioni huligani u decembru prošle godine polupali. Skupštinu grada Beograda i teško povredili sedam policajaca, a tri godine ranije, u julu 2020. godine, opet u pokušaju nasilnog preuzimanja vlasti, na stepeništu Skupštine Srbije policajcu Nebojši Apostoloviću komadima betonske žardinjere polomili obe noge.

Nisu policijski provokatori, niti članovi Srpske Sparte iz Pančeva, u poslednjih nekoliko godinaviše desetina puta blokirali saobraćajnice po Beogradu i tako maltretirali stotine hiljada ljudi. Ajde što su maltretirali nas Srbe, već su se, blokirajući autoput, junačili i nad Turcima, Bugarima i ostalim putnicima namernicima.

Stvar je vrlo jednostavna i uči se u prvom razredu političke prakse: ne možeš da organizuješ demonstracije, da pozoveš narod na rušenje vlasti, dakle ne da sluša klasičnu muziku već da ruši vlast (a vlast je ozbiljna stvar) i da očekuješ da ti se ne odazovu i gradski huligani koji jedva čekaju priliku da ruše, razvaljuju i pljačkaju. Pritom ne organizuješ nikakvo obezbeđenje.

A onda, kad država i policija iskoriste tvoje fušerenje, pokažu ti nešto iz redovnog policijskog repertoara i po pedeseti put te naprave magarcem, jadikuješ kao mlada ostavljena na dan venčanja.