НИЈЕ ДО ВЛАСТИ И ПОЛИЦИЈЕ: Ова опозиција није у стању да организује демонстрације без насиља

То власт и полиција раде у свим озбиљним државама. Откад је света и века. Ти покушаваш да рушиш мене, ја рушим тебе. Природни закон опстанка. Ко се мача хвата, од мача и гине. Не можеш у центар Новог Сада позвати хиљаде људи, пред њих као заставу окупљања истерати цистерну са фекалијама, поделити им 100 литара црвене фарбе и позвати их да молеришу а онда, кад се све то проспе по улици,фасадама и народу,правити се Тоша и понављати „мајке ми ми нисмо криви“.

Али није то објашњење за оно што се догодило у Новом Саду. Проблем је много озбиљнији: досовска опозиција не зна да организује ниједан протест а да он прође без насиља и разних свињарија. Прича о три деценије протеста досоваца је прича о континуитету насиља.

Уосталом, 5.октобра 2000. године су насиљем освојили власт. Уз коришћење багера, аутоматских пушака и молотовљевих коктела. Па ти људи су силом провалили у Скупштину Србије, опљачкали је и запалили. Крадући из ње фотеље и усисиваче. И ево већ двије деценије се тиме хвале. Њима паљење државногпарламента дође као њихов политички и животни Олимп, њихово највеће демократско достигнуће. 

Ти људи су полицајце позорнике испред парламента разоружавали, скидали у гаће и шутирали ногом у задњицу.

Нису Вучић и „убачени елементи“, већ припадници Земунског и Сурчинског клана, које су ангажовали Ђинђић, Чеда Јовановић и то друштво упали у Станицу полиције Стари град, разоружали полицију и из зграде у своје штекове, а један од њих је била и Скупштина града, пренели више од 300 дугих и кратких цеви, укључујући и пушкомитраљезе.

Прво су са тим цевима Динкић и клапа заузимали Народну банку, Царину и друге солвентне финансијске институције а затим су њихови пословни партнери Дућа, Кум, Ђура Мутави, Срећко Калинић и Влада. Будала следећих неколико година вршили јавна стрељања на београдским улицама. Укључујући и јавно стрељање самог Ђинђића.

Нису „убачени елементи“ већ лидери опозиције, све се гурајући ко ће пре пред камере, да буде виђен, разбијајући улазна врата, са својим присталицама провалили у зграду Телевизије Србије и покушали да уђу у студио и у директном преносу се грађанима Србије похвале својим јунаштвом. Са моторним тестерама у рукама.

Колико год да си Ћута или Радомир Лазовић, не можеш да се представљаш као демократа и борац за правну државу а да онда направиш обруч око зграде Председништва, дотераш камион са разгласом и, кад довољно потпалиш масу, позовеш је да на јуриш освоји зграду. То се у свим нормалним државама књижи као покушај државног удара.

Нису „убачени елементи“ већ Бошко Обрадовић са јарболом на којем се вијорила српска застава разваљивао врата на Скупштини Србије.

Нису убачени полицијски елементи већ опозициони хулигани у децембру прошле године полупали. Скупштину града Београда и тешко повредили седам полицајаца, а три године раније, у јулу 2020. године, опет у покушају насилног преузимања власти, на степеништу Скупштине Србије полицајцу Небојши Апостоловићу комадима бетонске жардињере поломили обе ноге.

Нису полицијски провокатори, нити чланови Српске Спарте из Панчева, у последњих неколико годинавише десетина пута блокирали саобраћајнице по Београду и тако малтретирали стотине хиљада људи. Ајде што су малтретирали нас Србе, већ су се, блокирајући аутопут, јуначили и над Турцима, Бугарима и осталим путницима намерницима.

Ствар је врло једноставна и учи се у првом разреду политичке праксе: не можеш да организујеш демонстрације, да позовеш народ на рушење власти, дакле не да слуша класичну музику већ да руши власт (а власт је озбиљна ствар) и да очекујеш да ти се не одазову и градски хулигани који једва чекају прилику да руше, разваљују и пљачкају. Притом не организујеш никакво обезбеђење.

А онда, кад држава и полиција искористе твоје фушерење, покажу ти нешто из редовног полицијског репертоара и по педесети пут те направе магарцем, јадикујеш као млада остављена на дан венчања.